Gorki Božić: Fikcija u krizi

NASLOV: Gorki Božić (Amarga Navidad) / REŽIJA I SCENARIO: Pedro Almodovar /ULOGE: Barbara Leni, Leonardo Zbaralja, Aitana Sančez-Hihon, Rosi de Palma, Viktorija Luengo, Patrik Krijado i dr. / TRAJANJE: 112’ / DRŽAVA: Španija / GODINA: 2026.

Na iznenađenje brojnih filmofila, Pedro Almodovar je taj koji je ove godine kontrirao užarenom kanskom suncu, svojom novom dramom Gorki Božić. Film prati Elsu (Barbara Leni), sredovečnu rediteljku reklamnih sadržaja koja se, sa turobnih godinu dana zakašnjenja, nosi sa posledicama iznenadne majčine smrti tokom decembarskih praznika. Elsa je standardna Almodovarova protagonistkinja „na rubu nervnog sloma“: ona je snažna i nepokolebljiva žena koja svoju krhkost prikriva neumornim radom, a njen verni pratilac je Bo (Patrik Krijado), atraktivni plavušan koji dnevni posao vatrogasca dopunjuje striptiz tačkama tokom vikenda. Na delu je zamena muških i ženskih uloga, pri čemu je protagonistkinja ta koja ima nekonvencionalnog trofejnog dečka, često zaspostavljenog zbog prirode njene profesije i problema sa mentalnim zdravljem. U želji da naglasi premet tradicionalnih rodnih načela posmatranog i posmatrača, Almodovar nas časti jednim rom-kom flešbekom na upoznavanje Else i Boa tokom njegovog performansa na devojačkoj večeri. Naravno, element humora unosi činjenica da je muškarac kao predmet erotske želje zapravo prikazan iz okulara samog reditelja, koji namerno ostavlja šljokičavi trag na mestu gde bi se inače našla nebrušena, nestilizovana muževnost. 

U momentu kada melodramatična peripetija Elsine priče dostigne konfuzni vrhunac, Almodovar pravi dramaturški rez preko vešto izvedenog, mada već mnogo puta viđenog, meta raspleta. Dramsko prezasićenje koje se do tog trenutka predosećalo zapravo koincidira sa stvaralačkom krizom Raula (Leonardo Zbaralja), ostvarenog, ali pometenog pisca koji pokušava da završi knjigu o Elsi i njenoj personalnoj krizi, pri čemu mu za inspiraciju služi život njegove dugogodišnje poslovne saradnice, Monike. Ovo beskonačno ogledalo samoidentifikacije dovodi nas do saznanja da Almodovar čak nije ni u potpunosti predstavljen u liku Else, već da se poistovećuje sa Raulom. Reditelj nemilosrdno upire prst u najomraženije aspekte ličnosti jednog umetnika, pre svega spremnosti da, u ime svog zanata, ugrozi intimu ljudi oko sebe.

Da li je Almodovar sebični auteur koji nemilosrdno čeprka po životima svojih voljenih, ili, pak, zanesenjak koji umetnost (na najbolji mogući način) zaista izjednačava sa životom? Bilo da je ova autokritika iskrena, ili još jedan primer stilizacije koji podiže renome u krugovima art filma à la Godard, izvesno je da nas Gorki Božić suočava sa necelovitošću kreativnog stvaranja, ma koliko zaokruženo ono delovalo sa strane. Prateći Raulove dvojbe oko daljeg toka fabule, Almodovar nas podseća da je film, od prvog do poslednjeg reza, jedna nedovršena i nepredvidiva tvorevina. Poigravanje idejom nacrta preliva se i na vizuelni jezik, u momentima kada višestruko fiktivni pisac prepravlja detalje u otvorenom dokumentu na računaru. U totalitetu jedinstvenog filmskog ostvarenja uviđa se čitava plejada potencijalnih narativnih pravaca koji nikada nisu do kraja snimljeni.

Upotreba likova kao platna za projekciju autorovog unutrašnjeg sveta prepoznaje se u raznolikim načinima na koje umetnost, a posebno muzika, dubinski utiče na njihove životne puteve. Dirljiva pesma u interpretaciji Čavele Vargas, koja je filmu pozajmila naslov, dovoljna je da Elsu i njene najbliže dovede do suza, ali i da ih podstakne da preduzmu drastične korake. Muzika u Gorkom Božiću simbolizuje prećutno razumevanje između ljudi, što je ujedno i najmanji zajednički sadržalac brojnih Almodovarovih filmova. Spoj zauzdanog pastelnog kolorita i muzike ove čuvene latinoameričke pevačice još jedan je nostalgični namig ranim 2000-tim, kada nastaju neki od autorovih najvećih komercijalnih hitova. Uprkos svoj mizeriji, ostavljen je prostor za dašak visokih potpetica i laka za kosu, otelotvorenih u liku Gabrijele, koju maestralno oživljava rediteljeva miljenica Rosi de Palma.

Uprkos ubedljivosti poruke i dopadljivoj autoreferencijalnosti, drugi deo ostvarenja ipak jeste jedna velika pripovedačka „vadilica”. Svaki autor je verovatno barem jednom, nakon desetina stranica, shvatio da je napisao bezizlazno upetljan scenario. Ipak, samo velika imena imaju privilegiju da se izvuku tako što će u nekoliko brzih replika razrešiti rupe u priči. Ovaj cop-out se možda može oprostiti ako se osvrnemo na činjenicu da je Almodovar do sada već izgradio prepoznatljivu teatralnu logiku na velikom ekranu, gde se protok vremena neretko kaleidoskopično prelama u vibrantno-patetičnom ritmu dok zumira na introspektivni tok likova, kitnjast onoliko koliko i retro-kič scenografija. Sva filmska sredstva, pa i dramski (be)smisao, ovde ukazuju na (stereotipnu) osobenost hispanskih kultura da mikro-tragedije svakodnevnice povežu sa umetnošću lagodnog života, praćenog muzikom, smehom i požudom. Povremeno provejavanje mediteranskog povetarca Gorkom Božiću daje nešto prozračniju notu, kao protivteža vapaju zrelog reditelja u susretu sa sopstvenom samoživošću. Dok se mlaki utisci o filmu sležu, pohlepno ćemo priželjkivati nešto optimističnije Almodovarovo izdanje, koje bi, kao nekada, slavilo razuzdanu ženstvenost, neonske boje i urbani tempo Iberijskog poluostrva u njegovom punom sjaju.

Naslovna fotografija iz filma Gorki Božić: MegaCom Film Promo.