Hana Nobis: „Važno je ostati veran istini, pogotovo ako pričaš tuđu priču“

Povodom izlaska srpske verzije podkasta Celuloidna solidarnost, koji promoviše savremene poljske filmske stvaraoce, razgovarali smo sa Hanom Nobis, umetnicom i rediteljkom koja stoji iza dokumentarnog ostvarenja Polish Prayers (2022). Njen prvenac bavi se dvadesetdvogodišnjim Antekom, pripadnikom radikalno desničarske katoličke zajednice, i njegovim temeljnim preispitivanjem sopstvenih uverenja nakon što se zaljubi. Od Hane saznajemo o izazovima i nepredvidivoj prirodi dokumentaristike, odnosu umetnika i posmatranog subjekta, ali i o razumevanju drugačijih ideoloških ubeđenja. Film Polish Prayers – kod nas preveden kao Mladost u Poljskoj ili Poljske molitve – dostupan je u Srbiji na HBO Max striming platformi.

 

Kao rediteljki dokumentarnih filmova, sigurno ti je na momente frustrirajuće kada pokušavaš da prikažeš svoje protagoniste na autentičan način, s obzirom na njihovu nelagodnost zbog prisustva kamere ili želju da se prikažu u određenom svetlu. Da li si, tokom poprilično dugog vremenskog perioda koji si provela u ovoj konzervativnoj zajednici, stekla utisak da su se suzdržavali? Ili su pak ponosno iskazivali svoja ekstremna uverenja? Da li su se postepeno opuštali pred objektivom?

Odgovor će biti zaista dosadan, ali sve ovo je stvar procesa. Ne želim da budem osoba koja citira Fukoa (smeh), ali ovaj svet jeste pozornica. Svi imamo maske ili obrasce ponašanja koje koristimo u određenim situacijama. Nije mi teško padala ideja da ljudi glume pred kamerama. Ipak, bilo mi je od ključne važnosti da ih prikažem onakvima kakvi zaista jesu, a ne na izveštačen način, ili kao nekakve propovednike. Htela sam da pokažem da su i oni ljudi, kao i svi ostali. Dehumanizacija je, po meni, jedna od najgorih stvari na svetu, i za mene bi bilo dehumanizujuće da sam isticala isključivo problematične aspekte njihovih ličnosti.

 

Stiče se utisak da si zaista želela da prikažeš živote ovih desničarskih aktivista bez predrasuda, dopuštajući snimljenom materijalu da govori u svoje ime. Da li je za tebe bilo opterećujuće da snosiš odgovornost autentične reprezentacije grupe ljudi koja je ne samo kontroverzna, već i opasna?

Ne mislim da je bila moja odgovornost da ih predstavim [na autentičan način]. Nije bilo načina da zaobiđem istinu, a to je da ih promatram sa „druge strane“ [u pogledu političke orijentacije] i da sam fundamentalno drugačija od njih. Ja ih zaista ne mogu predstavljati i to nije tema ovog filma. U početku, ljudi iz produkcije su sumnjali u mogućnost ovih mladića da percipiraju umetnost i kreativnost. Pokazivali smo im snimljeni materijal kako bismo ih „ubedili“ u vrednost onoga što stvaramo. Zapravo su bili zainteresovani za ono što mi „drugi“ radimo. Naravno, sama zajednica je imala mnoge predrasude o meni i mom radu, i mučila ih je ideja da film ne bi bio veran prikaz njihovog načina života. Ipak, na kraju su prihvatili finalni narativ ostvarenja. Po njima, većina tradicionalista ostaje dosledno svojim uverenjima, tako da je Antekova priča na neki način ispala anti-primer.

 

U filmu Polish Prayers, upravo taj slobodni narativni tok ostavlja prostor za saosećanje sa protagonistima, ali i radoznalost gledaoca. Tvoja lična ideologija nikad ne predstavlja prepreku u vernom predstavljanju Anteka. Da li je ovo bilo namerno, ili si imala drugačija očekivanja pre samog početka snimanja?

Recimo da sam bila dovoljno skromna, ili dovoljno luda, da verujem u svoju ideju. Kada smo upoznali Anteka, znali smo da će to biti naša priča. Znali smo da će ovaj momak doživeti transformaciju. Nisam bila sigurna da li bi to bilo dovoljno interesantno za dugometražni film, ta njegova unutrašnja promena. Ipak, bila sam tvrdoglava u svom izboru. Prethodno si pomenula saosećanje. Ja ne mislim da je to saosećanje. Svidelo mi se kad si rekla da je film pun emotivnog naboja, jer je u pitanju moj prvi film i ne smatram da je toliko zanimljiv. Sumnjala sam u svoje sposobnosti pričanja priče i pisanja scenarija. Naučila sam mnogo toga u samom procesu stvaranja. Napisala sam scenario tek kada sam našla producenta i aplicirala za finansiranje. Imam osećaj da u Poljskoj, a i šire u istočnoj Evropi, scenario nije ključan u odlučivanju da li će projekat dobiti podršku ili ne, ali u Švajcarskoj je izuzetno važan.

 

Uprkos tome, ostavila si prostor filmu da diše svojim prirodnim tokom, nezavisno od scenarija. Koji je bio razlog za ovaj opservacijski tip snimanja?

Nisam želela da ih „spopadnem“ svojim sopstvenim idejama. Znam da su me pretraživali i znali su ko sam, ali uopšte nisam imala želju da pričam o svojim stavovima. Želela sam da budem u potpunosti fokusirana na njih. Istina je da ljudi vole kada im se obratite sa željom da zabeležite njihovu stvarnost, to ih je zaintrigiralo. Bio je dug i naporan proces, jer su na početku, naravno, pokušavali da instruiraju šta sme ili ne sme da se snima. Prvih šest meseci sam sama istraživala teren pre ulaska ostatka ekipe i dosta su me ograničavali. Tražili su da budem u delu gde obitavaju žene, u skladu sa njihovim običajima.

 

Da li je za tebe, kao levo orijentisanu ženu, na momente bilo zastrašujuće da budeš okružena ljudima koji se protive ženskim reproduktivnim pravima i seksualnoj slobodi? Je li zbog ovoga dolazilo do tenzija i neprijatnosti na setu?

Nikada na setu, ne. Ali može se reći da je bilo teških momenata. Kada smo snimali njihove izazove preživljavanja u divljini Ukrajine, diskutovala sam se momcima, intuitivno znajući da to treba da učinim dok Antek spava. Bilo smo premoreni i dva sata smo razgovarali o abortusu. Kada sam se vratila u Poljsku, pitala sam se kako je moguće da nisam uspela da ih ubedim da drugačije misle. Teško mi je padala spoznaja da na njih ne mogu da utičem ni na koji način.

 

Oni su ipak indoktrinisani, zar ne?

Svi smo mi indoktrinisani, od strane Netfliksa, medija ili nečega drugog. Važno je biti iskren po tom pitanju, pogotovo u zemlji koja je polarizovana kao Poljska. Mislim da svaki levičar treba da vidi drugu stranu. Ipak, posebno mi je bilo teško zbog moje ekipe. Jedna od devojaka koja je radila dizajn zvuka je gej i morala je satima da sedi u postprodukciji, slušajući njihove parole protiv homoseksualaca. Znam da ju je to ubijalo u pojam. Pitala sam se – šta radim svojoj ekipi, svojim ljudima? Ali što se mene lično tiče, nisam imala problem sa tim.

 

Rekla si da si razgovarala o problematičnim temama kada Antek nije slušao. Da li misliš da je na njegovu korenitu promenu periferno uticalo to što si ga stavila u centar pažnje?

Antek jako dugo nije znao da je glavni lik. Puno smo snimali u Varšavi kada on nije bio tu i pokazivali smo mu materijale sa drugim momcima. Jednostavno je doživljavao sebe kao deo ekipe. Pored toga, on je neko ko je navikao da bude u centru pažnje. Vrlo je harizmatičan i obožava kada ga fotografišu.

 

Znači da mu je pažnja prijala.

Da, voleo ju je na jako prirodan način.

 

Da li misliš da je nastanak filma terapeutski delovao na njega?

Nije bilo u pitanju snimanje, već suočavanje sa ishodom nakon toga. Dopadalo mu se da učestvuje u filmu, jer je bio u društvu i iskreno je simpatisao mene i ostatak ekipe. Voleo nas je kao ljude, jer je izuzetno druželjubiv. Kada smo dolazili u njegov stan da ga snimamo, često su po sobama spavali njegovi prijatelji. On je tip osobe koja nikada nije sama.

 

Odatle potiče međusobno razumevanje i poverenje. Dopadali ste mu se kao ljudi.

Svakako, povezanost je došla organski. Postoji neka sličnost između mene i Anteka, iako nam se verovanja toliko razlikuju.

 

Da li si mu govorila o svojim liberalnim uverenjima nakon što je prešao na „drugu stranu“?

Zaista nisam, jer sam se i ja mnogo promenila tokom godina. Uplašila sam da će ići kroz život kao biljka bez korena i da će upasti u zamku ekstremne levice. Čitala sam puno literature iz psihologije koja govori o tome koliko često radikalni ljudi pređu iz jedne krajnosti u drugu. Znamo ljude koji to rade, poput političara. Za mene je to jako dosadna i predvidiva priča.

 

Da li je to razlog zašto si ostavila prazan prostor na kraju? Njegova transformacija nije u potpunosti prikazana.

Važno je ostati veran istini, pogotovo ako pričaš tuđu priču. Istina je da on nije zaista postao levičar, već je negde na sredini spektra. Na samom kraju snimanja filma, Antek je bio u potpunosti izgubljen. Sada mu je mnogo bolje. Veren je i radikalno zaljubljen.

 

U ženu? U filmu se između redova mogu iščitati naznake kvir elemenata u Antekovoj ličnosti.

Da, zaljubljen je u ženu! Bilo je situacija kada smo ga snimali kako preispituje polne norme u vidu garderobe koja nije tipična za muškarca. Eksperimentisao je sa svojom seksualnošću, ali odlučili smo da to ne bude u finalnoj verziji.

 

Zašto? 

Ne bi bilo fer prema LGBT+ populaciji, jer Antek nije zapravo gej. Moj producent je bio dovoljno mudar da sugeriše da se to izostavi iz filma.

 

Koji stvaraoci su uticali na tvoj pristup ovom filmu?

Postoje reditelji koje zaista obožavam. Andrea Arnold je neko ko će zauvek biti u mom srcu – filmovi kao što su Američka draga (American Honey, 2016) i Akvarijum (Fishtank, 2009). Volim to što sarađuje sa amaterima. Takođe jako cenim Kena Louča. Zanimaju me reditelji koji se bave socijalnim temama i dosta se ugledam na Louča. Istinski volim film i mislim da potreba za stvaranjem upravo potiče iz te ljubavi. Bavljenje filmom nije lak posao i potrebno je biti pomalo lud da bi se upustio u to.

 

Da li možeš da mi kažeš nešto o svom sledećem filmu?

Snimamo film o ženi koju moja ekipa i ja zovemo „majka ambicije“. Ona živi u jednom poljskom selu, nekoliko godina je vodila udruženje ruralnih domaćica i poslednje dve decenije se bavila socijalnim radom. Odlučila je da se upusti u nestranačku politiku i mi posmatramo njen rast i karijerni razvoj. Sve žene u njenoj kampanji nose ružičastu boju i to joj je postao zaštitni znak. Zaista je rođena da bude vođa i radi to na izuzetno „ženski“ način. Pokušavamo da dotaknemo kranje granice dokumentarnog filma, kroz jačinu ženstvene emocije i delanja.

 

_____________________________________________________

Fotografija Hane Nobis: Privatna arhiva.