Karmadona: Grčevi „nove normalnosti“

NASLOV: Karmadona / REŽIJA I SCENARIO: Aleksandar Radivojević / ULOGE: Jelena Đokić, Milica Stefanović, Dušanka Stojanović, Miloš Timotijević, Sergej Trifunović i dr. / TRAJANJE: 118’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2025.

Eksploatacija kao filozofska matrica za parodiranje postmoderne stvarnosti Aleksandru Radivojeviću donela je međunarodnu vidljivost kao ko-scenaristi Srpskog filma (2010, Srđan Spasojević), a ovu tematiku ažurira i njegov rediteljski prvenac, Karmadona. Jelena Đokić tumači svoju imenjakinju, trudnicu koju natprirodna sila (glas Sergeja Trifunovića) telefonom ucenjuje da ubija ljude koji su to, kako tvrdi glas, karmički zaslužili. Ova krajnje žanrovski određena fabula, koja obećava ženstveno-hororesknu psihodeliju Rozmarine bebe (Rosemary’s Baby, Roman Polanski, 1968) ili pak neozbiljnost osvetničkih slešera, zapravo pretenduje da u 118 minuta sažme pletoru društvenih problema. Od samoživih influensera, preko mračne strane splavarskog života, pa sve do pokušaja dekonstrukcije celokupne judeo-hrišćanske paradigme, Radivojevićeva metakritika parodira aktuelne bizarnosti u Srbiji, vezujući se za tropove koji će za lokalnu publiku biti posebno indikativni. U isto vreme, domaći kontekst je predstavljen kao periferna manifestacija posrnulog globalnog sela.

Protivno svakoj logici, Karmadona je na najsigurnijem tlu onda kada se dotiče granice „dobrog ukusa“, u vidu salvi reči koje naviru iz usta zastranelog rijaliti lidera Kronjca (Miloš Timotijević) ili pri zumiranju na Jelenino zgrčeno lice dok se, trbuhom za spasenjem deteta, obračunava sa preprekama u neželjenom krvožednom pohodu. Preterano zalaženje u ideološke dubioze o velikim, strašnim korporacijama koje vuku konce savremenog zla ostvarenje navlači na tanak led banalnosti. Kada se nepoznati glas razotkrije kao (neizbežni spoiler alert) budistički mesija razočaran u okrutnu ljudsku rasu koju je stvorio, nemoguće je ne zapitati se na koju to idiličnu prošlost se referiše, iz koje se „grešno“ čovečanstvo srozalo u propast. Povlače se paralele između različitih vidova ekstrema (religija kao naličje titoizma, karikaturalni naci(onali)zam i „krugodvojkaški“ lokal-patriotizam), ne bi li se ukazalo na njihovo zajedničko poreklo. U želji da nasilno iskorači iz domena zdravog razuma, Karmadona ipak ne uspeva u potpunosti da se oslobodi pretpostavke sopstvene a priori moralne superiornosti.

Filmski jezik je u potpunosti podređen Radivojevićevoj viziji ekscesa koja proizilazi iz izopačenosti svih likova. Reditelj pri tome iskoračuje iz konvencija i postiže efekat eklektičnosti karakterističan za nove medije, odnosno takozvani hiperstimulans koji nastaje pri brzom smenjivanju zvučnih i slikovnih sadržaja. Kamera (direktor fotografije: Aleksandar Jakonić; montaža: Branimir Živković) je poput hibrida drona i sigurnosne kamere koja treperi zajedno sa Jeleninim ustreptalim dahom i usplahirenim potezima, dok pokreti objektiva ujedno simuliraju svevideće oko nevidljivog demijurga iz protagonistkinjinog telefona. Interesantna zvučna matrica Đorđa Miljenovića kombinuje postojeću muziku sa disonantnim novokomponovanim uspavankama koje svojom sablasnošću možda najjasnije upućuju na horor provinijenciju filmske premise. Pored toga, poznate numere jugopop repertoara najčešće su korišćene kao pozadina za montažne sekvence, koketirajući istovremeno sa monumentalnošću i komedijom.

Jelena Đokić odvažno dopušta da njena junakinja bude osnažena koliko i obnažena — u isti mah fragilna i ponosita, ona se suočava sa nužnom objektivizacijom koja proističe iz prirode priče. Nasilje, ucenjivanje i uznemiravanje koje junakinja neprestano trpi prikazani su kao jedan u mnoštvu razuđenih, amoralnih ekstrema. Iako se pri tumačenju Karmadone ne prepoznaje preterano interesovanje za feminističko čitanje teorije filma, Radivojevićeva sloboda baratanja njegovom eksploatisanom muzom predstavlja svojevrstan iskorak u odnosu na pasivnost ženske senzualnosti u regionalnoj kinematografiji.

Činjenica da je ovakav film finansiran i snimljen u Srbiji prevazilazi svaki apsurd demonstriran u scenariju — snažno autorsko „ja“, gnusno, nemilosrdno i žanrovski raznorodno, ostaje nepokolebano, koliko i u Radivojevićevom scenarističkom hitu. Fascinantno je i da u čitavoj paradi prezasićenosti i ekstrema reditelj uspeva da postigne katartičan završetak audiovizuelnog fijaska. Gledaocu je konačno dozvoljeno da duboko udahne i izdahne, te postepeno osvesti da je telo prethodna dva sata boravilo u stanju neprestanog grča. Tempo našeg metaverzuma pronašao je svoj filmski ekvivalent, ili je to ipak njegovo viđenje od strane članova (privilegovane) intelektualne frakcije koji sebe doživljavaju kao odmetnike na Nojevoj barci „nove normalnosti“. Sada može mirno da se reflektuje na sve one „Jelene“ (trudnice, mada ne nužno; žene, najčešće) kojima se život tokom vekova (pre ove „mračne savremenosti“) nije mnogo razlikovao od nihilističke tehno-distopije prikazane u Karmadoni.

Naslovna fotografija iz filma Karmadona: Digimedia, Andrijana Cvijanović.