Soa (2017, 22’), reditelja Dušana Kasalice, je film u kome vreme nije podređeno radnji, već je radnja podređena toku vremena. Soa je film-kao-trajanje: „slika-vreme“ (Žil Delez) koju reditelj pažljivo kadrira i postepeno, strpljivo, pušta da teče.

Pritom, Soa nikako nije film lišen radnje. Dapače! To je priča dramatična i tragična, priča o zločinu. No, Kasalica zločin ne smešta u centar dominantnog, linearnog narativa, već, daleko interesantnije, na rubove de-dramatizovane slike i zvuka. U rukama ovog reditelja, zločin se razotkriva kao ono što preostaje—postaje vidljivo—usled sistematskog pražnjenja prostora i vremena.

Jedan čovek je na ljuljašci. Posle svrati do kafane. Čovek sedi, gleda kroz prozor… Čovek se beskrajno dosađuje.

Čovek i žena žive u planinama. Okruženi su proplancima i velelepnim šumama. Čovek leži, zatim pravi praćku. Pejzaži se smenjuju, magla, ptice u letu.

Čovek voli da oblači ženinu haljinu. Kada to čini, on besomučno (u off-u) tuče svog ovna.

Čovek i dalje sedi. Zatim stoji nad jezerom, pa vuče ovna preko pašnjaka. Klisure, livade… dosada. Čovek urla. Uveče, ponovo svrati do kafane.

Jednog dana, ovan (u off-u) ubije ženu zato što je na njoj namirisao haljinu koju čovek oblači kada ga zlostavlja.

Magla, šuma, ljuljaška. Mrak i vetar.

Čovek je, izgleda, sve vreme planirao ženino ubistvo…

Soa je fenomenologija zločina (njegov doživljaj i spoznaja) u formi apsolutnog, pročišćenog filma.

Fotografije iz filma Soa: Meander Film.