Zuzana Solakjevič: „Nadam se da nijedan povratak nije povratak na isto mesto, u isto stanje”

Povodom premijere podkasta Celuloidna solidarnost: Savremeni poljski reditelji i rediteljke o jedinstvu u svojim filmovima razgovarali smo sa jednom od gošći serijala, rediteljkom Zuzanom Solakjevič – o njenom ostvarenju Zemlja (The Soil, 2021), o mestu dokumentarnog filma u Poljskoj danas, o naraciji kroz pesmu, odnosu čoveka i prirode, te položaju žena u savremenoj seoskoj sredini.

Budući da je povod za ovaj susret pokretanje podkasta Celuloidna solidarnost, volela bih da otvorim razgovor pitanjem o tome kako vidite savremeni poljski film i svoj rad unutar tog korpusa.

Mislim da se savremeni poljski dokumentarni film razvija više nego ikada, da cveta u najrazličitijim pravcima i pokreće zaista duboke diskusije među autorima – ne samo verbalne diskusije, već i dijalog među samim ostvarenjima o tome u kom pravcu dokumentarni film može ići, koje perspektive otvara, kakva iskustva može da pruži gledaocima. Imamo, sa jedne strane, veoma zanimljive i tematski raznovrsne esejističke dokumentarce, dok su sa druge strane brojni filmovi koji reaguju na aktuelnu političku situaciju i društvene probleme, u pokušaju da odgovore na pitanje: šta se to trenutno dešava? Većina nas doživljava ovaj trenutak kao prekretnicu, političku i društvenu, i jako je važno kako ćemo na nju odgovoriti u životu, a dokumentarni film pomaže da se to iskustvo i razmišljanje prenesu gledaocima.

Dalje, imamo sve više tehničkih mogućnosti. Ljudi su sve naviknutiji na svet pokretnih slika, jer stalno snimamo sebe i svoje privatne živote. Zbog toga se ponovo otvara pitanje: ko je junak dokumentarca i koji nivo intimnosti možemo da postignemo unutar dokumentarnog okvira? Danas, kada je privatnost ustuknula pred javnim zahvaljujući društvenim mrežama, dokumentarac više ne nudi istu dimenziju intime. Ali mi kao autori donosimo drugačiju perspektivu na intimne priče. Sve su to izazovi – kao veliki ključali lonac – jer u Poljskoj ima mnogo autora dokumentarnih filmova i mnogo zanimljivih projekata, i zaista je uzbudljivo biti deo toga.

Da li filmovi ponekad međusobno komuniciraju s namerom, ili je to više posledica trendova u savremenom poljskom dokumentarnom filmu?

Ponekad zaista komuniciramo s namerom. Na primer, na festivalu Millennium Docs Against Gravity, koji se održava u Varšavi u maju, premijerno smo prikazali naše novo ostvarenje The Guest (korežiran sa Zvikom Gregori Portnoj i Mihaljem Bjelavskim, 2024, prim. aut.), koje se bavi temom migracija na poljsko-beloruskoj granici. Počeli smo da snimamo još 2021., kao grupa dokumentarista, iz potrebe da odgovorimo na tadašnja dešavanja. Naš film je četvrti po redu iz te grupe, a peti uskoro izlazi. Svi ti filmovi su nastali u međusobnoj komunikaciji. Pomagali smo jedni drugima tokom snimanja, jer su uslovi rada bili jako teški. Svaki od tih filmova prikazuje drugačiju perspektivu onoga što se dešava na granici. Zajednička energija daje snagu da se izborimo sa svim izazovima koje takav proces nosi.

Pređimo sada na film Zemlja, definisan kao feministički dokumentarni mjuzikl. Da li je spoj prirodnog i muzičkog pejzaža bio i inicijalno polazište Vašeg filmskog istraživanja?

Da, ta kombinacija je bila početna tačka našeg rada. Tokom razgovora s protagonistkinjama, mi kao ekipa smo shvatili koliko su muzika i pevanje duboko povezani s radom na zemlji. Shvatili smo i koliki je značaj zajednice u tom radu, budući da čovek sam ne bi mogao ništa da obavi. Sa tehničkom evolucijom – dolaskom mašina koje obavljaju poljoprivredne poslove umesto ljudi – došlo je i do nestanka te zajednice. Danas ljudi mnogo češće rade sami, izolovani, zato više i ne pevaju, nemaju s kim, niti im je potrebna pesma koja bi zadala ritam radu. Povezanost pesme s radom u polju ima svoj produžetak i u pevanju na svadbama i porodičnim okupljanjima, što se smatra ženskim kulturnim prostorom. Tako da smo od početka, radeći na vizuelnom aspektu filma, morali da pronađemo način da povežemo slike prirode i rada s muzikom i pevanjem.

U intervjuu za podkast govorite o rečima pesama kao narativnoj tehnici filma, što je vrlo zanimljiv postupak jer se upravo njima gradi kako filmski tekst tako i predstava o transgeneracijskom ženskom iskustvu u poljskim selima. Možete li nam reći nešto više o tome?

Tokom intervjua sa protagonistkinjama, posebno sa starijim ženama, shvatili smo da one u svom intelektualnom i kulturnom miljeu nisu naviknute da govore o ličnim iskustvima, da izraze sebe, svoje misli, da podele svoje priče. Pitali smo se gde se krije ta intimnost, kako da joj pristupimo. Onda smo doživeli „eureka“ trenutak: pogledaj, njihova pesma je njihov izraz. Jer, kada koristiš reči pesme, s jedne strane možeš da se saživiš s tekstom kao da govori o tebi, a s druge možeš da izraziš bolne, teške ili okrutne trenutke koje inače ne bi htela ili smela da izneseš kao lično iskustvo. Kada pevaš o nasilju, na primer, možeš reći: „pevam o tome kako je zajednica nasilna, ne o mom mužu koji me tuče“, zar ne? Istovremeno, to je neka vrsta društvenog dogovora: koristimo narative pesama znajući da su oni mnogo bliže stvarnosti nego bilo šta što bi protagonistkinje podelile kao lično iskustvo.

Kako su protagonistkinje reagovale?

To zavisi od generacije – ne toliko zbog samog procesa snimanja, koliko zbog načina na koji različite generacije komuniciraju, šta pristaju da izraze, a šta zadržavaju za sebe. Starije protagonistkinje su najčešće izražavale emocije kroz pesmu i isticale značaj deljenog trenutka, ali bilo je očigledno da se iza toga krije mnogo više od zadovoljstva zbog opstanka tradicije. Mlađe protagonistkinje su, naravno, delile mnogo ličnije pojedinosti jer su navikle na takav način izražavanja.

Kako gledate na narastajuću romantizaciju života na selu i ideju povratka na selo, imajući u vidu istorijski položaj žena unutar tih zajednica?

Nadam se da nijedan povratak nije povratak na isto mesto, u isto stanje. U filmu postoji trenutak kada protagonistkinja preslušava snimak razgovora koji je zabeležila tragajući za muzikom i njenim značenjem. Tamo žena starije generacije kaže da su one silno želele da odu u grad i da se obrazuju, ali nisu mogle, i da ih je zbog toga pratio osećaj srama, da se nikad nisu pomirile s tom činjenicom. Ali Eva, koja je rođena na selu, a završila je univerzitet i filozofkinja je – što je na neki način ostvarenje njihovih snova – vraća se selu. Mogla je da ode u sasvim drugom pravcu, kao humanistkinja, ali se ipak posle obrazovanja i karijere vraća korenima. Ako je povratak takav, onda mislim da je to predivno. To je jedna nova dimenzija koja može da zaceli zajednicu, koja je u isto vreme i obnavljajuća i neponavljajuća u lošim aspektima odnošenja prema ženama. Kada je po sredi samo romantizacija – u redu, to je pop kultura, i to je lepo. Ipak, društvene promene su bile previše duboke da bi se tek tako sve vratilo na staro. Iako ranije možda nije bilo društvene pravde, ne možemo reći da je sve bilo pogrešno i upravo ta vera u preporod u novim okolnostima, uz očuvanje starih vrednosti, može biti vrlo inspirativna i doneti osećaj kontinuiteta, koji je važan za naš identitet u zajednici.

Da li je kod Vas postojao strah od egzotizacije seoske zajednice?

Ja taj problem nisam imala jer sam odrasla na selu, a i dalje živim na selu. Rekla bih da je ta vrsta intelektualne dileme više prisutna na akademskom nivou. Ali kada si reditelj, moraš da imaš iskrenost prema svojim protagonistima. Ako dolaziš na snimanje s već formiranom estetskom idejom u glavi, postoji opasnost da ćeš instrumentalizovati ljude koje snimaš, da bi dobio nešto što nije iskreno interesovanje, već samo inspiracija za tvoj koncept. Međutim, ako dolaziš sa unutrašnjim pitanjem koje je za tebe zaista važno, onda si, rekla bih, manje-više bezbedan. Čak i kad biraš „klasičnu“ temu, poput toga da neko iz zapadne Evrope ide u Amazoniju da snima lokalno stanovništvo, i dalje je u redu ako postoji istinska lična motivacija. Ta opasnost uvek postoji, to je stvaran izazov, jer dolazimo iz različitih kulturnih pozicija. Ali postoji još nešto – egzotizacija nije samo rizik autora, već i publike jer svi projektuju svoj osećaj nepripadanja na ono što gledaju.

Ističete i da Vam nije bilo lako kada ste se odlučivali za vizuelne forme kojima ćete se služiti (totali prirode, tableaux vivants…). Zašto?

To je zapravo posledica činjenice da taj svet više ne postoji – svet ruralne kulture u kojoj se radi zajedno, u kojoj žene izražavaju sebe kroz pesmu – ali takođe je i posledica spoznaje da taj idealni oblik zajedništva možda nikada i nije postojao. U jednom trenutku shvatili smo da zapravo snimamo mit, a ne stvarnost. Ne rekonstrušemo prošlost, ne prikazujemo ni sadašnjost, ne bavimo se sociološkim pitanjima. Snimamo nešto što je uvek bilo deo kolektivne imaginacije, kako bi moglo da izgleda. To nam je dalo slobodu u vizuelnoj kreaciji. Većina protagonista prikazana je u krupnim planovima, jer bi okolina odmah sugerisala društveni kontekst, a mi smo težili apstrakciji, želeli smo da izbegnemo specifičnosti. Ako poznajete poljsku tradiciju pevanja, prepoznaćete da naši protagonisti nisu iz jednog kraja zemlje – putovali smo po celoj Poljskoj i birali pojedince koje smo želeli u filmu, znajući da to neće dati etnografski prikaz konkretne regije ili tradicije. I to je bila svesna odluka – da izbegnemo muzikološki i sociološki okvir.

Odlučili ste da muziku pustite da govori sama za sebe, bez etnomuzikoloških komentara. Zašto?

Zato što je naša kultura sklona da određene teme smešta u jako uske niše. Kada sam radila na svom prvom filmu o eksperimentalnoj muzici, ekipa i ja smo od početka znali da ne želimo da ostanemo unutar hermetične zajednice, već da pokažemo kako ta tema može biti univerzalna. Isto je i sa ovim filmom. Ne zanima nas da zalazimo dublje u taj fah, postoje stručnjaci za to. Naš cilj je bio da ovu temu iznesemo pred širu publiku, i zato su naši izbori bili umetnički, a ne etnografski ili muzikološki.

Tipologija i vizuelni repertoar seoskog života koji prikazujete do te mere su upečatljivi da savremeni (urbani) gledalac može da stekne utisak da taj svet pripada nekom sasvim drugom vremenu. Da li biste rekli da to zaista oslikava stvarnost poljskog sela ili je pak pre rezultat Vaše filmske imaginacije?

Taj osećaj kao da ulaziš u neko drugo vreme je i stvaran i konstruisan. Seoski život u istočnoj Poljskoj i dalje čuva određene ritmove, gestove i vizuelne elemente koji su potpuno drugačiji od urbanog tempa. To nisu izmišljotine – to su stvarni delovi života ljudi koje sam snimala. Ali film, naravno, uvek donosi i sloj interpretacije. Privlačila me je ta napetost između prisutnog i odsutnog, između onoga što se vidi i onoga što je izbledelo. Vizuelni jezik u Zemlji ide u pravcu te dvosmislenosti. Poziva gledaoce da uspore, da posmatraju pažljivo i da osete ono što možda nije odmah vidljivo. Tako da film jeste odraz stvarnosti, ali svesno pojačava određene aspekte da bi istražio kako vreme, sećanje i tradicija nastanjuju neki prostor.

Jeste li pri vizuelnom oblikovanju filma na pameti imali neke konkretne umetničke reference?

Imali smo mnogo umetničkih referenci. Gledali smo slike s kraja 19. i početka 20. veka koje prikazuju umetnike i intelektualce koji se iz grada vraćaju na selo, romantizujući prirodni ambijent. Jedna od velikih inspiracija bila je Van Gogova slika Sejač. U filmu imamo sejača i hteli smo da postignemo isti ugao posmatranja. Tražila sam to od direktora fotografije, ali mi je rekao da nije moguće jer ne postoji objektiv koji bi bio u stanju da prikaže siluetu čoveka i drveta kako je to izvedeno na slici. Ali sama slika nas je snažno inspirisala da pronađemo sopstveni vizuelni jezik za taj svet.

Volela bih da čujem više o odnosu zemlje i ženskog tela u Vašem filmu – počev od totala preorane zemlje i krupnih planova naboranih lica, pa sve do direktnijih veza, poput klijanja biljke i trudničkog stomaka.

Mislim da su ženska tela i ženski identiteti vrlo raznoliki i u mnogome se menjaju tokom života – zbog trudnoće, zbog godina, zbog teškog rada – dok savremeno društvo često forsira jednu idealizovanu sliku tela kojoj bi neprestano trebalo da težimo. A zapravo, tokom života većinski ne izgledamo kao svoja „najbolja slika“. Smatram da je žensko telo prelepo u svim tim promenama, da su one njegova suština. Rekla bih da se žensko telo kroz iskustvo života menja mnogo više nego muško ili su te promene jednostavno vidljivije. Isto je i sa zemljom. Najčešće gledamo zemlju u trenucima žetve, u tim „vrhuncima“: zlatno klasje, sunce, lepota. A mi smo snimali uglavnom u zimu, kasnu jesen i rano proleće, kada je zemlja naborana, siva, kad nije estetski besprekorna. I baš to nam je bilo važno, ta paralela između ženskog tela, plodnosti i zemlje u njenom „naboranom“ izdanju koje smo doživeli kao jednako lepo i vredno prikazivanja.

Zašto je baš venčanje jedan od značajnijih motiva?

Zato što se u tradicionalnim kulturama retko govori o sestrinstvu među ženama. Najčešće razmišljamo o braku kao o nekoj vrsti prespajanja ženskog i muškog sveta. Ali kada pitaš žene sa sela šta za njih znači brak, veza između devojke i momka bude poslednja stvar. Najvažniji trenutak je kad nevesta menja kuću – kad postaje domaćica i ulazi u zajednicu drugih odraslih žena. Taj čin „odsecanja“ ne postoji zbog muža, već predstavlja ulazak – sa svim poteškoćama koje je čekaju – u društvo odraslih žena. A mladoženja je u tom ključnom trenutku prelaska odsutan.

Za kraj, spomenula bih trenutak u kom jedna od žena nakon smrti muža gubi glas na pet godina. Osim što je vrlo dirljivo, ovo mesto je i izuzetno simbolički potentno. Da li je sa tom namerom i ostavljeno u filmu?

Da, simbolika je bila svesno prisutna, iako je organski proizašla iz njene priče. Taj trenutak me je duboko pogodio – ne samo kao lična tragedija, već kao metafora patnje, tišine i gubitka glasa u susretu sa bolom. U Zemlji me je zanimalo kako trauma i sećanje ostaju u telu i u zemlji – često bez ijedne reči. Njena tišina postala je svojevrsni odjek većih tema filma: onog što je zakopano, neizgovoreno, nevidljivo. A opet, u njenoj priči ima i otpora. Glas joj se na kraju vraća. Taj luk – od tišine ka zvuku – oslikava način na koji muzika i usmena tradicija pomažu da se nešto izgubljeno povrati. To je tih, ali dubok čin opstanka.

Fotografija Zuzane Solakjevič: Zvika Gregory Portnoy.