Mogućnost raja: (D)ante Tropico

NASLOV: Mogućnost raja / REŽIJA I SCENARIO: Mladen Kovačević / TRAJANJE: 75’ / DRŽAVA: Srbija, Švedska / GODINA: 2024.

Mladen Kovačević pripada onoj struji i/ili generaciji koja dokumentarni film poima i praktikuje van stega tradicionalnijeg shvatanja ovog filmskog roda; koja se „istorijskim svetom“ i njegovim akterima ne služi kao pukim alatima da dokaže pretfilmsku ideološku tezu, već sa njima i uz njihovu participaciju vlastitu premisu testira tokom snimanja i montaže. Ovaj kredo često rezultira ne samo formom i sadržajem otvorenim za hermeneutičku gimnastiku, već i slikama skrojenim tako da podstaknu raznolika gledalačka iskustva. Uz Srećna Nova, Jivu (2020), najočigledniji primer takve sprege između zamisli (pretpostavke), egzekucije (osluškivanja) i recepcije (domišljavanja) u Kovačevićevom opusu sigurno je Mogućnost raja, koji se nakon svetske premijere na ovogodišnjim Danima autora na Venecijanskom bijenalu prikazuje na Festivalu autorskog filma.

Zaputivši se ponovo na istok – na dijegetički neimenovano ostrvo, vandijegetički Bali – Kovačević se posle istorijsko-arhivskog ekskursa u Jugoslaviju 1970-ih (Još jedno proleće, 2022) ponovo suočio sa suštinskim pitanjima postkolonijalne misli primenjene na film sa etnografskim predznakom: kako posredovati između posmatranog nepoznatog predela i zamišljenog evropskog (festivalskog) posmatrača, kako u svojih skromnih dokumentarističkih sedamdeset minuta suzbiti geografski, kulturni, pa i fenomenološki jaz koji se proteže duž dihotomične linije globalni jug/sever, istok/zapad? Prikaz Drugog i drugačijeg bez egzotizacije, bilo da se radi o učenicama lokalne škole ili zapadnim doseljenicima na ostrvo, Kovačeviću polazi za rukom možda baš zato što na tu aporiju implicitno odgovara odlukom da snima ne ono što nas razlikuje, već ono što nam je zajedničko: situacije koje svedoče o snovima i nadama, rizicima i neuspesima, traumama i gubicima.

Ako je Jivu podsećao na strukturu od lego kocki, Mogućnost raja sastoji se od svojevrsnih blokova, slepljenih i razlepljenih nepovratnim rezom: ovde svaka scena (razgovor oca i sina, grupna terapija, ritualni obred, ronilačka ekspedicija) važi za sebe i po sebi. Pa iako ovi dokumentarni blokovi variraju u tonu i intenzitetu od kontemplativnog preko trivijalnog do napetog, ponekad punktirani doziranom i svrsishodnom muzikom Rebeke Karijord, stiče se utisak da svaka nova scena iza sebe čisti sve što joj je prethodilo, neumorno ka narednom bloku vukući ovaj kompaktan i donekle zagonetan film, koji odbija da se povinuje infantilizujućem televizijskom izlaganju i jeftinoj platformskoj dramaturgiji u kakvoj već decenijama tavori gro dokumentarističke produkcije. Narativna tačka na kraju svakog segmenta, analogna svim onim periods u sinopsisu gde jedna rečenica odgovara jednoj situaciji, podebljava se pravovremenim montažnim postupcima. Scene se tako, kao u Još jednom proleću – prethodnoj Kovačevićevoj saradnji sa montažerkom Jelenom Maksimović –, završavaju usporavanjem, stop-kadrovima i/ili crnim blank ekranom, čime se ne samo jasno razdvajaju fragmenti i protagonisti, već i neki prizori oneobičavaju i dezegzotizuju (šetnja influenserke i mladića obalom u suton), a gledalac izvlači iz pretpostavljene meditativne uljuljkanosti. Kamera Marka Milovanovića koja, umesto unapred zacrtanog estetskog okvira, fokus, kompoziciju, pokret i tempo suptilno prilagođava sadržaju, neretko razbija hijerarhiju između ljudi, životinja (začudni kratki blok sa kornjačom) i eksterijera. U skladu sa tim, široko snimanih razgledničkih pejzaža – kao paradizijske metonimije koja golica kolektivni imaginarijum – gotovo da nema, iako tropska vegetacija kao perceptualno i atmosferično vezivno tkivo često okupira zadnji plan.

Premda je Danteovo Čistilište kao strukturalno-filozofski predložak gotovo nemoguće uočiti, rediteljevo pozivanje na središnji deo Božanstvene komedije sugeriše ideju međuprostora, predvorja u potencijalu, u kome na vrata raja kucaju – ili ih poput devojčica u uvodnoj sceni jednostavno ignorišu – zapadni preduzetnici, plesačice pred ogledalom ili ronioci nad uzburkanim morem. U raju mogućnosti, sintagma „mogućnost raja“ i prikazani odlomci iz života ukazuju na purgatorijalno stanje, naslućenu i eluzivnu punoću, klackalicu između projektovanog i realizovanog, kako u mikro-utopijskim stemljenjima protagonista ka samoostvarenju, tako i u tom neobičnom posredničko-kritičkom aparatu koji je Kovačevića za trinaest godina i kroz osam filmova ustoličio kao najpouzdaniji glas novije srpske dokumentaristike.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Mogućnost raja: Festival autorskog filma Promo.