Restitucija, ili, San i java stare garde: Možda (još) nije brodolom

NASLOV: Restitucija, ili, San i java stare garde / REŽIJA: Želimir Žilnik / SCENARIO: Želimir Žilnik, Tanja Šljivar / TRAJANJE: 118’ / DRŽAVA: Srbija, Slovenija / GODINA: 2025.

U svojstvenoj mu formi dokufikcije, premda ovaj put u nešto drugačijem ritmu i valerima, Želimir Žilnik svojim novim ostvarenjem Restitucija, ili, San i java stare garde nudi ono što se čini da je svetu preko potrebno – dvočasovnu etidu naivne i posve moguće učtivosti.

Kombinujući elemente biografije Milana Kovačevića (koji tumači glavnog junaka) i motive iz društvene istorije proteklog veka, film prati Stevana Arsina tokom zaključnog dela procesa restitucije njegovog porodičnog zdanja. Gotovo pa nastavljajući tamo gde se njegov prethodni film (Najlepša zemlja na svetu, 2018) završava – povratkom u domovinu – Žilnik nas uvodi u radnju „jugo-gaster“ štimung scenom u bečkoj prodavnici ploča. Zaplet tu počinje telefonskim pozivom iz Srbije u kom Stevan biva obavešten da se restitucija kuće i imanja, nekada u vlasništvu njegovog oca, privodi kraju. Tokom tog poziva, prvi put čujemo Stevana kako govori našim jezikom, pri čemu pažnju privlači njegov arhaično ljubazan ton koji će pratiti i ostatak filma.

Očekivana od Žilnika, optimistična atmosfera (kao i najava srećnog završetka) vidljiva je već u sekvenci u kojoj vlasnik radnje ili prodavac Stevanu otkriva da ima ploče njegovog nekadašnjeg benda Montenegro five. Stevanova zahvalnost za pronalazak dragocene uspomene uvodi u priču lik mlade naučnice koja istražuje položaj žena u komunističkim i postkomunističkim društvima. Ona će protagonisti pomoći da otkrije neke detalje o prošlošti njegove nekada veleposedničke porodice, čija imovina je nacionalizovana po završetku Drugog svetskog rata. Ovi motivi nagoveštavaju produbljivanje pojedinih tema koje su konstanta u Žilnikovom radu, kao što su klasno pitanje, marksističko preispitavanje društva, pozicija gastarbajtera, socijalističko nasleđe, kao i njegove istorijske (i civilizacijske) pozicije u odnosu na prethodnu mu (jugoslovensku) monarhističku strukturu i nikad dovršenu tranziciju. Prelazak sa govora na nemačkom na srpski, te njihovo smenjivanje, ušavljeno evociraju krucijalne naslove Žilnikovog opusa, od Inventara (1975) nadalje, čime se pokreće uvek aktuelno pitanje odnosa dominantnih centara političke moći spram periferije, i paralelno sa tim uloge takozvanih građana iz sene – kako je paradigmatično destilovana centralna osa autorovog opusa povodom njegove retrospektivne izložbe u bečkom Kunsthalle.

Kroz višegeneracijske porodične odnose predstavljeno je stanje jednog društva u njegovom trajanju i pukotinama neminovnih mu metamorfoza, pri čemu funkcija Stevanovog lika, paradoksalno, kao da miri različite generacijske jazove i ideološka previranja. Ovim filmom, koji je u Srbiji premijerno prikazan na festivalu Beldocs (nakon svetske premijere na Berlinalu), Žilnik odlazi korak dalje, baveći se nacionalizacijom, spram koje se odnosi iz pozicije nekadašnjeg vlasnika, dakle iz perspektive suprotne rediteljevim jasno definisanim marksističkim gledištima. U skladu sa datom tematikom, film postavlja i pitanje sličnosti i razlika međuratnog i tranzicionog kapitala, kao i odnosa prema radničkoj klasi. Simptomi tranzicione korupcije u filmu progovaraju kroz lik Stevanovog zeta, koji predstavlja satiričnu figuru unutarpolitičke situacije i preovlađujućeg mentaliteta u tranzicionom društvu. Kao samoproklamovana interesna zona koja očekuje svoj deo kolača od onoga što država treba da vrati glavnom junaku, postupci Stevanovog zeta govore o aktivnom privatizovanju tuđe imovine, falsifikovanju javnih isprava, kao i uplitanju u zakonsku proceduru restitucije, s namerom da glavnog junaka nasledstva liši posredstvom zahteva za preispitivanje mentalnih i radnih sposobnosti čoveka u penziji.

Peripetije u radnji koje ovoj hibridnoj formi pridodaju nešto saspensa razrešene su kroz vedre i duhovite dijaloge, koji aktere boje čitavom paletom nijansi ljudskosti. Jedini nesumnjivo nevini jesu Stevanovo troje paunučadi koji, lišeni sećanja, figuriraju kao žrtve i posledice jedne etičke i istorijske amnezije onih „totalno nezadovoljnih svim i svačim i svojim životima“ – kako autor opisuje srednje i mlade generacije. Restitucija navodi i na analogiju sa Starom školom kapitalizma (2009), kako vojvođanskim (paorskim) lokacijama, tako i preispitivanjem nasleđa socijalizma i sumnjivih privatizacija, kao i prelamanjem društvenih kroz generacijske i porodične odnose.

Engleski naslov (Eighty Plus) akcentuje nekoliko glavnih motiva filma, eklatantno predstavljenih likom i delom Stevana Arsina. Premda na momente protkan elementima magijskog realizma (evociranog poslednjim kadrom), film kroz prikaz protagoniste optimistično progovara o starosti, nanovo skrećući pažnju na stariju populaciju kao građane iz sene iako još uvek vitalne i (iako ređe vidljive) de facto postojeće – neretko i ekonomski fundamentalne – članove društva, dok na simboličkom planu govori o pamćenju i nužnosti kako sinhronijskog tako i dijahronijskog sagledavanja istorijskih činjenica. Te dve perspektive sažimaju se na neki način u jedinoj dokumentarnoj sceni filma – Stevanovom razgovoru sa psihijatrom. Stvarna sećanja Milana Kovačevića gotovo da su parabola položaja Jugoslavije u svetu, a u kontekstu ove scene, možemo ih čitati i kao potvrdu, temelj izgradnje „radnih“ sposobnosti zdravog društva.

Pre nekoliko godina, odgovarajući na pitanje kako bi nazvao film koji govori o sadašnjem trenutku, Žilnik je rekao da bi naslov tog dela bio „Starost je brodolom“. Ipak, posmatrajući njegove junake koji uz muziku Dragoljuba Vagnera žive, sećaju se, rade, vole i maštaju o budućnosti, taj brod u potopu polako se transformiše u balon za put oko sveta, dok se restitucija, manje nego vraćanje materijalnih dobara, ispostavlja kao poziv na rehabilitaciju kreativnog potencijala „stare garde“, ali i „bontona“ stare škole komunizma.

Photo: Beldocs Promo.