Zalazak: Arhitektura brige

NASLOV: Zalazak / REŽIJA: Miloš Jaćimović / SCENARIO: Z. Suskind / TRAJANJE: 65’ / DRŽAVA: Srbija, Crna Gora, Hrvatska / GODINA: 2026.

Film Zalazak otvara precizan simetričan plavičasti kadar tri veš-mašine koje ritmično rotiraju svoju sadržinu. Njihovo hipnotičko jednolično okretanje uspostavlja ritam čitavog filma: u Institutu za fizikalnu terapiju „Dr Simo Milošević” u Igalu, jedinom lečilištu bivše Jugoslavije koje nije privatizovano, dan protiče mirno i u rutinskim procedurama. U svom dokumentarnom debiju, proglašenom najboljim dokumentarcem domaćeg takmičarskog programa na ovogodišnjem Beldocsu, Miloš Jaćimović ne prikazuje samo poetičnost jugoslovenske arhitekture kao svedoka jednog sveta koji polako nestaje, već progovara o njenoj filozofiji i svrsi.

Institut danas predstavlja utočište i privremeni dom brojnim, mahom starijim pacijentima koji u njemu borave zbog pregleda, tretmana i rehabilitacije. Pacijenti su smešteni u hotelske sobe i svakodnevno prolaze kroz ritam institucionalne brige i terapija. U fokusu nisu samo arhitektura i dizajn, već i radnje koje se u tim prostorijama odvijaju. One su najčešće prikazane u statičnim opštim planovima ili uz suptilno približavanje kamere. Smenjuju se suncem obasjani stakleni zidovi, kupatila svetlozelenih pločica i dugački hodnici lečilišta pod neonkama. Paletom dominiraju žute, plave i zelene nijanse. Iako enterijer lečilišta blago podseća na bolničku atmosferu, estetika ovog filma je daleko od sterilne. Toplinu unose sunčeva svetlost koja se rasipa po zidovima, daleki totali koji hvataju eksterijer i morsku obalu, ali i stalna briga o pacijentima.

Svaki kadar koji prikazuje jedan prosečan dan u okviru Instituta pažljivo je vizuelno komponovan. Odraz u vratima veš-mašine otkriva nam radnike koji sortiraju veš, smeštene iza kamere. Film se često koristi sličnim vizuelnim zagonetkama: vidimo muškarca na fizikalnoj terapiji kako sedi i anfas gleda u kameru. Mislimo da ženski glas dolazi iz off-a, sve dok se, gotovo kao u plesnoj tački, sa strane ne pojave ruke terapeutkinje koja je dotad bila sasvim skrivena iza pacijenta.

Repetitivnost je višestruko utkana u film, ali on ni u jednom trenutku ne postaje monoton. Osim u slučaju grupnih vežbi u bazenu i na otvorenom, pacijenti su uvek tretirani sa velikom pažnjom i pojedinačno, dok su objekti obrađivani masovno. Vidimo radnike dok broje gomile tanjira, savijaju nebrojeno mnogo čaršava ili pripremaju veliku količinu kriški krompira. Često istu aktivnost opažamo u montaži kadrova iz nekoliko različitih rakursa. Kamera je uvek precizno pozicionirana, ali se neretko stiče utisak da je ostavljena u prostoriji da prirodno uhvati dešavanja. To je možda i najupadljivije u sceni pripreme obloga lekovitog blata: nag muškarac leže u obloge, a zatim biva obmotan—sve to iz interesantnog ugla u visini njegovih stopala—kao da se kamera prosto zatekla tu. Ona je nekad čak i, godarovski, iza potiljka lika, ali ovde ne sa ciljem da se fokusiramo na likove, već na aktivnost. Bilo da je u pitanju vođenje vežbi istezanja, javljanje na telefon recepcije ili priprema hrane, protagonisti se smenjuju, ali svrhovitost prostora i radnji ostaje.

Retki dijalozi uglavnom se svode na efemerne razmene svakodnevnih rečenica, ali su od velike važnosti za film. Razgovori se najčešće vode na recepciji, što prati i logiku samog iskustva pacijenata u lečilištu — ljudi ovde dolaze individualno. Nasuprot pedantnim vizualima, kroz razgovore su suptilno uneti i elementi tipičnog balkanskog haosa: bilborda nema jer ga je odneo vetar, stariji pacijent se žali jer na TV-u ne radi zvuk, a za „ex-Yu paket lečenja” odjednom su potrebna druga dokumenta nego ranije. U skladu sa anahronim konceptom državnog lečilišta, i mnogi zaposleni još žive u prošlosti, nevešti u rukovanju novim tehnologijama.

Ipak, film vešto izbegava zamku jugonostalgičnog lamenta. Ovakav radni ambijent je samo suptilno sugerisan, a njemu je radikalno suprotstavljena digitalna i upadljivo moderna slika prostora. Jaćimovićev vizuelni potpis jasno demonstrira njegov snimateljski profil i iskustvo direktora fotografije stečeno na filmovima Tilva Roš (Nikola Ležaić, 2010), Oaza (Ivan Ikić, 2020) ili Stric (David Kapac, Andrija Mardešić, 2022). Zalazak, međutim, svakako ne ostaje na nivou stilizovane opservacije. Uprkos svakodnevici ispunjenoj rutinom i ponavljanjem, film nijednog trenutka ne deluje beživotno. Naprotiv, upravo kroz precizno komponovane kadrove, usputne razgovore i usmerenost na radnje umesto na individualne portrete, Jaćimović uspeva da prostoru Instituta podari neobičnu toplinu. Zalazak tako postaje više od dokumentarca o jednom lečilištu: on je svedočenje o jednoj epohi na zalasku, čiji se poslednji tragovi još uvek održavaju kroz arhitekturu brige, svakodnevne rituale i spor ritam institucionalnog života.

Naslovna fotografija iz filma Zalazak: Beldocs Promo.