Priča o En Li: Šejkerska katarza

NASLOV: Priča o En Li (The Testament of Ann Lee) / REŽIJA: Mona Fastfold / SCENARIO: Brejdi Korbe, Mona Fastfold / ULOGE: Amanda Sajfred, Luis Pulman, Tomasin MekKenzi, Metju Bird, Kristofer Abot i dr. / TRAJANJE: 137 ’ / DRŽAVA: Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD /  GODINA: 2025.

Zasnovan na istinitim događajima, novi film Mone Fastfold Priča o En Li donosi originalnu i autentičnu istorijsku dramu sa elementima mjuzikla koja prati život En Li (Amanda Sajfred), osnivačice šejkera, hrišćanskog religijskog pokreta iz 18. veka. Premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, film je glavnoj glumici doneo i nominacije za Zlatni globus i Critics Choice Awards.

En Li odrasta u siromašnom Mančesteru, gde joj religija od detinjstva predstavlja jedini oslonac. Nakon traumatičnih trudnoća i sukcesivnih gubitaka četvoro dece, ona postaje sve važnija figura u verskom pokretu kome se priključila. Predvodi njihova kolektivna okupljanja na kojima se kroz ritualni ples i telesnu ekspresiju iskazuje obožavanje Boga i okajavaju gresi. Tokom zatočeništva, u koje je zapala jer je pokret šejkera uznemirio lokalne vlasti, En se javlja vizija koja joj otkriva da je blud suštinski uzrok čovekove udaljenosti od Boga, nakon čega počinje da propoveda celibat. Usled prepreka s kojim se suočava u Engleskoj, misiju nastavlja u Americi, gde uspeva da okupi brojne sledbenike koji je prepoznaju kao žensko otelotvorenje božanskog.

Priča o En Li je verovatno najbliža tačka u kojoj se savremeni film dodiruje sa autentičnim religioznim iskustvom. Iako formalno prisvaja gotovo sve elemente klasičnog mjuzikla—od ansambl-scena do strogo stilizovane koreografije posmatrane iz ptičije perspektive—ovaj mjuzikl po svojoj neobičnosti prevazilazi možda čak i Svinija Toda (Sweeney Todd, 2007) Tima Bartona. Već uvodni kadrovi ritualnog plesa u šumi uspostavljaju hipnotišući ritam kojem se narativ neprestano vraća, tretirajući pesmu i pokret kao primarna sredstva imerzivnosti. Muzika u filmu se oslanja na izvorne šejkerske himne, ali ih reinterpretira kroz sirov i eksperimentalan zvuk, koji, i dalje, u stilu klasičnih mjuzikala, ostaje melodičan i pevljiv. Kompozicije stapaju horsko pevanje, a capella solo aranžmane i instrumentalnu muziku u ekstatično duhovno iskustvo koje deluje više kao obred nego klasična filmska partitura.

U tom kontekstu, koreografija prestaje da bude tek spektakl i postaje centralno izražajno sredstvo filmskog jezika. Za razliku od solo muzičkih numera koje više služe kao prikaz subjektivnog sveta lika ili fantazije, ansambl-izvedbe uz koreografije čine se ukorenjenim u objektivnoj stvarnosti likova, budući da su šejkeri upravo kroz energičan ples slavili Boga. Telesnost se uobličava kroz specifičan dualitet: ona je istovremeno polazište za katarzu dosegnutu kroz igru i oslobađajuć pokret, ali i polje radikalne autonegacije u kojem se čulna—prevashodno seksualna—zadovoljstva tretiraju kao izvor prvobitnog greha. U tom rascepu između telesne ekspresije i asketskog odricanja kroz celibat, protagonistkinja zapravo traga za novim prostorom unutrašnje slobode, ali pre svega za onim božanskim u sebi.

Kroz 137 minuta trajanja, film elipsama sažima skoro pola veka života En Li. Period koji pokriva četiri trudnoće i porođaje En Li i smena različitih godišnjih doba tokom plovidbe ka Americi pretvoreni su u zgusnute, ritmične sekvence koje kompresuju vreme bez gubitka emocionalne težine. Decenije tako nemaju puki linearni tok, već pulsiraju kroz samu teksturu filma, u skladu sa ritmom muzike i plesa. Kratki fleš-kadrovi zmija i biblijskih motiva u neoklasičnom stilu nenametljivo vraćaju na temu bluda koja, iako motivski centralna, ipak često ostaje potisnuta u podtekst, na gledaoca delujući prevashodno na predsvesnom nivou. Film ne ostaje u okvirima vizuelnog i zvučnog spektakla — srž njegovog kvaliteta jeste izvrsno i autentično dočaran lik En Li od strane Amande Sajfred, kao i čitav kasting koji se čini izrazito prirodnim. Sajfred, čiji su glumački put obeležili naslovi poput Mamma mia! (2008, Filida Lojd) i Jadnici (Les Misérables, Tom Huper, 2012), sa En Li se vraća na poznati teren mjuzikla, istovremeno praveći iskorak ka jednoj od najzahtevnijih uloga karijere.

Scenografija i kostimografija verno rekonstruišu ambijent Engleske i Amerike 18. veka, ali film odbija da ostane hermetički zatvoren u prošlosti. Naprotiv, on istovremeno govori jezikom savremene umetnosti, performansa i muzičkih spotova. Taj eklekticizam koji spaja epsku feminističku dramu sa elementima mjuzikla suštinski odražava i samu prirodu nekanonskih učenja En Li. Film nam tako nudi iskustvo koje je istovremeno arhaično u svojoj temi, ali radikalno savremeno u svom formalnom izrazu.

Ipak, oni koji u ovom ostvarenju traže studioznu, bergmanovsku dekonstrukciju religioznosti, mogli bi ostati uskraćeni za očekivanu teološku dubinu. Priča o En Li svesno ostaje na nivou telesnog, doživljajnog i emocionalnog; baš kao i sama protagonistkinja koja je nepismena, film ne komunicira previše na filozofskoj razini, već kroz instinkt i—možda paradoksalno—čulnost. U skladu sa time, on zadržava i distanciranu neutralnost prema kontroverznim aspektima šejkerske doktrine, poput insistiranja na celibatu, ne ulazeći u njihovo moralno vrednovanje. U tom fokusu na doživljaj leži ujedno i njegova najveća snaga: duhovnost se ovde ne objašnjava, već proživljava kao sirova, neartikulisana potreba za pročišćenjem, ostavljajući gledaoca u stanju ganutosti i pobuđenosti, pre nego spoznaje.

Naslovna fotografija iz filma Priča o En Li: Beograd Film Festival Promo.