Videoteka: Tri lica sablasnog

NASLOV: Videoteka / SCENARIO I REŽIJA: Luka Bursać / ULOGE: Bogdan Farkaš, Miona Marković, Igor Benčina, Relja Popović i dr. / TRAJANJE: 119’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2024.

Da li može biti strašno nešto što nije banalno, a banalno nešto što u svojoj biti nije bar pomalo zastrašujuće? Unikatno pitanje prirode hororesknog filmskog doživljaja otvara se u novom ostvarenju Luke Bursaća, Videoteka, premijerno prikazanom na 52. FEST-u u Beogradu. Osmišljen kao omnibus tri filma iz domena horora i misterije, na okupu ga drži neobičan koncept. Naime, mladi lopov (Đorđe Kadijević) koji, bežeći od policije kroz novobeogradske garaže (deo grada koji je reditelja inspirisao i u filmu Afterparti iz 2017.) nalazi sklonište u opustelom, zagušljivom video-klubu. U skrivanju mu društvo prave tri filma na kasetama koje nalazi pored starog televizora.

Bursaćevo ostvarenje nemoguće je locirati bez konstatovanja dve naizgled protivrečne sile koje sinergično delaju u genezi ove jedinstvene tvorevine domaće kinematografije – sa jedne strane nalazi se potpuri klišea iz oblasti horora, fantazije i policijske drame, a sa druge rezonovanje karakteristično za umetnički film. Zaboravljeno doba nevirtuelnih video-klubova na koje postavka, pa i estetika filma aludiraju jeste, između ostalog, doba stereotipizovanih kinematografskih formi poput erotskog trilera, survival akcionog filma i ukalupljenih „krimića“. Videoteka deluje kao pokušaj da se sterotipne okosnice ovih (i njima sličnih) žanrova iskoriste na nešto produhovljeniji način. Drugim rečima, reditelj „kalemi“ poznate, ponekad i isprane šablone na originalno filmsko tkivo prilagođeno savremenom, lokalnom senziblitetu.

Ipak, iskorak u teritoriju pravog (retro) makabr filma ogleda se u nedvosmislenoj želji za indukovanjem čistog terora. Autor se ne plaši krvi, mesa i ogoljenih kostiju, nad kojima više puta nametljivo i namenski miruje objektiv kamere. Čim film upliva u transgresivne vode straha radi straha, postavlja se pitanje njegove izvorne „ozbiljnosti“. Reditelj razume i prigodno eksploatiše dihotomiju komičnog i sablasnog koja je obeležila horor film kroz epohe – da li se podsmevamo filmu ili se smejemo njegovoj intradijegetskoj sadržini? Reklo bi se da je Bursaćevo viđenje dvojako, ali da u njemu prevagu povremeno odnose komične smicalice, kao kakav comic relief ili apsurdni podsetnik za publiku da gledaju film unutar filma.

Koncept horor omnibusa asocira na film Tri lica straha (I tre volti della paura, Mario Bava, 1963). Ovakva postavka Videoteke dopušta sasvim dovoljno vremena da se uroni u svaku od tri priče, sa povremenim odzvanjanjem brige o junaku izvorne priče, što kreira lebdeći sloj meta-napetosti, van samostalne dramaturgije kratkih filmova. Autor se delimično poigrava teksturnom razlikom između toka vremena u video-klubu i filmova koje lik pušta, od kojih svaki poseduje zaseban kolorit i vizuelni poredak. Omnibus postavka u ovom filmu postaje „snimak snimljenog“, što priziva duh found footage filma – gledalac proživljava trenutak ubacivanja kasete i zavirivanja u njihov sadržaj zajedno sa junakom. Ipak, na mističnu prirodu kaseta se aludira tek u tragovima, te produbljivanje pomenutog podžanra ostaje delimično neistražena polica Bursaćeve Videoteke.

Upotreba svojstava samog formata video-kasete krije se i u osećaju odsečenosti, nagle prekinutosti koji promoljava iz pucketanja rekordera i zaglušujuće lavine TV snega. Povratak starih medijskih formata poseduje čaroliju nostalgične konfiguracije iz koje film crpi vizuelni napon. Daleko od toga da bi se moglo govoriti o arhaičnosti bilo koje komponente filmskog jezika, ali memljivi miris starine pleni na simplifikovan način. Kada je to potrebno, radnja se vremenski locira kroz nekoliko skrivenih markera – pesmu grupe Divlji anđeli, noćni program TV kanala koji je danas znatno promenio sadržaj i izgled, model mobilnog telefona. Bursaćeva nostalgija više je koincidentalna nego cilljano paperjasta, idealizovana prošlost.

Preplitanje raznolikih stilskih i autorskih uticaja prepoznaje se, naravno, u samoj srži filma. Ako se vodimo Bavinom idejom tri lica straha, prva priča demonstrirala bi primalno naličje prirode čoveka čija je ideja sprovedena kroz kombinaciju piktoresknih totala i ambivalentno zlokobne muzike nemačkog kompozitora Hermana Kopa. Jaz između prvog i drugog kratkog filma predstavlja najveći kontrast, sa drugim kao savremenom kronenbergovskom noćnom morom. Srž njene sablasnosti krije se u „iskakanju“ iz sopstvene kože reminiscentnom na fantastičnu komediju Šašavi petak (Freaky Friday, Gari Nelson, 1976), mada je ova začkoljica iz Bursaćevog ugla znatno manje šašava. Treća priča, koja izranja kao simbol straha od gubitka kontrole nad nezasitim strastima, ovlaš tretira trop preokupiranog policajca i paranojom opijenih žitelja grada u jeku tajanstvenog slučaja ubistva. Ovaj najplodniji segment korene pronalazi u širokom dijapazonu medija u kojima takozvani small town blues donosi kovitlac telesnosti, sujeverja i smrti. Gledaoci će, na osnovu ličnog nahođenja, moći da naprave spojnice sa Linčom, italijanskim poliziottesco filmom, pa sve do domaće serije Kljun.

Da bi se istinski uživalo u smucanju po prašnjavim kino-ćoškovima Bursaćeve Videoteke, na pragu je potrebno zaboraviti stege arthausa i „prigrliti“ rafalnu paljbu klišea i neprijatnosti koje istinski drže ovo delo na okupu. Za to je, ipak, potrebno lagodno plivanje u vodama šok koridora koje se u regionalnom filmu, a i publici, još uvek nije u potpunosti odomaćilo.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Fotografija iz filma Videoteka: FEST promo.