Romería: Leto 2004.

NASLOV: Romería / REŽIJA: Karla Simon / SCENARIO: Karla Simon, Neus Pipo Simon / ULOGE: Lusija Garsija, Mič Martin, Tristan Ujoa, Marina Tronkoso, Hose Anhel Ehido i dr. / TRAJANJE: 112’ / DRŽAVA: Španija, Nemačka / GODINA: 2025.

Poput Atlantskog okeana na čijoj obali provodi pet letnjih dana, Marinin svet postaje sve uzburkaniji dok nepoznati detalji porodične istorije isplivavaju na površinu. Kao i u svom dugometražnom debiju Leto 1993 (Estiu 1993, 2017), Karla Simon crpi motive iz sopstvenog života, obeleženog gubitkom roditelja od posledica AIDS-a u ranom detinjstvu. Za razliku od Leta 1993 koji prati život devojčice neposredno nakon majčine smrti, junakinja filma Romería je devojka na pragu odraslog doba, čiji identitet i dalje oblikuje prošlost. Samim tim, ovo nije samo lična porodična drama, već ujedno i priča o odrastanju, smeštena u kontekst Španije koja se nosi (ili pak ne) sa posledicama heroinske krize 1980-tih.

Leta 2004. godine Marina (Lusija Garsija) stiže u Vigo, grad u kojem su nekada živeli njeni biološki roditelji. U potrazi za dokumentom koji će joj osigurati stipendiju za studije filma, saznaje da nije zvanično zavedena kao ćerka svog pokojnog oca Fona, a njegovi otuđeni i konzervativni roditelji (Marina Tronkoso i Hose Anhel Ehido) jedini su koji to mogu da isprave. Dok boravi na brodu dobronamernog strica Loisa (Tristan Ujoa), razvija neobičnu privlačnost prema rođaku Nunu (Mič Martin), čiji je slobodni duh podseća na oca kojeg poznaje samo iz tuđih priča.

Sa jedne strane povučena i pristojna, a sa druge vođena tinejdžerskom radoznalošću (najzad i buntom), Marina je intrigantna i odlično napisana junakinja. Njenu slojevitost, dodatno naglašenu sukobljenim osećanjima sa kojima se suočava, izuzetno uverljivo dočarava mlada glumica u debitantskoj ulozi, koju je Simon slučajno primetila na ulici, a potom angažovala za film. Kao autsajder u novom okruženju, Marina emocije uglavnom zadržava u sebi, ali njihovi suptilni naleti ne promiču kameri koja je gotovo neprestano prati i beleži svaku promenu izraza na njenom licu. Nisu retki ni totali u kojima stoji sama, zagledana u horizont. Da li u tim nepoznatim daljinama vidi svoj neizvestan put, hodočašće (na španskom romería) na koje se zaputila?

Simon ne gubi vreme. Već uvodni kadrovi filma—snimci koje Marina pravi kamkorderom—ističu prisustvo subjektivne perspektive. Pomoću njih, svet doživljavamo njenim očima, što nas približava njenom iskustvu. Ovi snimci, utkani u ceo film, praćeni su naracijom odlomaka iz dnevnika njene majke (zasnovanog na stvarnim pismima rediteljkine majke). Uvezivanjem njihovih zapisa stvarnosti nagoveštava se da će, poput Simon, Marinin umetnički senzibilitet biti oblikovan odnosom sa roditeljima. Ako Marina pomoću kamere stupa u vezu sa roditeljima, Simon kroz film Romería komunicira sa pismima svoje majke. Istovremeno, ovi vizuelni i pisani zapisi uvode nas dublje u intimu junakinje, pa stičemo utisak da zavirujemo u nešto skriveno i lično. Osim toga, oni čine i fragmentiranu strukturu filma, u kojoj svaki dan odgovara zasebnom poglavlju, pa i sam film poprima formu svojevrsnog Marininog dnevnika.

Iz usporenog ritma usklađenog sa psihološkim doživljajem junakinje (paradoksalno) nas budi snolika sekvenca. Iznenada i relativno kasno u filmu, utemeljeni realizam zadobija elemente magičnog. Produbljujući pristup Marininoj psihi i imaginaciji, ova promena više izgleda kao trzaj nego kao prekid narativnog toka. Prateći mačku kroz noćne ulice Viga, dok atmosfera postaje sve čudnija, ona ulazi u čamac, napušta obalu i odvodi nas u nadrealnu sekvencu u kojoj se susreće sa svojim roditeljima i zamišlja njihov turbulentan zajednički život. Scene prikazuju romantične trenutke i realnost narkomanije, ali i širu društvenu sliku epohe, naročito kroz simboličnu koreografiju „duhova” na žurci. Majku tumači sama Marina, čiju sličnost sa njom rođaci više puta ističu u filmu. Nestašni Nuno preuzima ulogu njenog oca, što otvara prostor za psihoanalitičko čitanje iz ugla Elektrinog kompleksa (idealizacija oca i potreba za njegovim priznanjem). Kako je više puta zatičemo u posmatranju Nuna i njegovog tela, u kom želi da uhvati lik svog oca, Nuno postaje projekcija očinske figure i Marinina simpatija prema rođaku poprima drugačiji smisao.

Imaginarni susret sa roditeljima donosi i promenu u stilu. Statični, stilizovani i pažljivo komponovani kadrovi, nalik umetničkim fotografijama, deluju apstraktno u poređenju sa inače naturalističkim stilom filma i slobodnijom kamerom. Za topao i zrnast izgled, nalik filmskoj traci, zaslužna je francuska direktorka fotografije Elen Luvar (što objašnjava sličnost sa Himerom [La chimera, 2023] Aliće Rorvaker, na kojem je takođe radila). Ovakav spoj realizma, nadrealizma i poetičnog izraza odražava samu prirodu sećanja gde se nedostaci opipljivog i poznatog popunjavaju maštom.

Kako njen boravak teče, Marina ipak uspeva da postepeno pronađe svoje mesto u „novoj“ porodici. Konačno je vidimo kroz objektiv njenog kamkordera, jer je sve do tada bila posmatrač porodične dinamike. Iako isprva deluje hladan i nepoznat, Atlantski okean počinje da joj se dopada, a sa njim i novi svet kojem počinje da pripada. Pored ispunjenog birokratskog zadatka, ona podstiče članove starije generacije da se suoče sa sopstvenim predrasudama i dubokim porodičnim traumama. Možda je Marinino suptilno primirje sa babom i dedom ono što njeno hodočašće zaista privodi kraju.

Naslovna fotografija iz filma Romería: Quim Vives, ElasticaFilms / MegaCom Film Promo.