Koke: Jedan tebi, jedan meni

NASLOV: Koke (Honey Bunny) / REŽIJA: Igor Jelinović / SCENARIO: Igor Jelinović / ULOGE: Snježana Sinovčić Šiškov, Aleksandra Janković, Šimun Šitum, Stojan Matavulj, Ana Marija Veselčić, Leon Lučev, Dara Vukić  i dr. / TRAJANJE: 97’ / DRŽAVA: Hrvatska, Srbija / GODINA: 2026.

Svi članovi šire porodice okupljeni oko kamina, razmenjuju osmehe i slave zajedništvo – tako to izgleda na reklamama. U realnosti, mnogi se sa knedlom u grlu pripremaju za deljenje trpeze sa rodbinom, znajući da je pred njima ne samo posluženje, već i još jedna mukotrpna rasprava. Jednoj od najosetljivijih tema u tom kontekstu, podeli nasledstva, posvećen je debitantski dugometražni film hrvatskog reditelja i scenariste Igora Jelinovića. Premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Roterdamu, film je nastavio svoj festivalski život u regionu. Pored Sarajeva i Splita, film je prikazan i u Puli, gde je dobio Zlatnu arenu za najbolji film, scenario kao i najbolju glavnu i sporednu žensku ulogu. Najskorije, bio je deo glavne takmičarske selekcije Filmskog festivala u Herceg Novom.

„Ko je u pravu?” je pitanje koje stoji u osnovi svakog spora — i upravo je to ono što nam Jelinovićev film ne govori. Inspirisan ličnom životnom pričom, reditelj prikazuje transformaciju sestrinskog odnosa kroz proces podele nasleđene kuće na Hvaru. Tonina (Snježana Sinovčić Šiškov) i Tajana (Aleksandra Janković) su se dogovorile da, pored prvog sprata koji treba da naslede od svoje majke None (Dara Vukić), dokupe i drugi sprat od trenutnih vlasnika. Dok se Tajana muči da prikupi novac, Tonina odlučuje da kupovinu obavi sama. Autor svesno tretira sve likove sa poštovanjem i razumevanjem. Oni nisu svedeni na svoje dobre ili loše osobine, već su prikazani kao ljudi, podležni greškama i nesavršeni.

To se posebno vidi u odnosu sestara Tonine i Tajane, koje su prikazane kao svojevrsne suprotnosti. Tonina kao starija sestra oseća da je odgovorna za sve: brine o majčinom zdravlju, zajedno sa mužem (Stojan Matavulj) vodi biznis, a brine i za svog nezaposlenog nećaka Ivana (Šimun Šitum). Tajana je opuštenija, naizgled manje uspešna, ali u njenom domu vlada vedrija atmosfera. Dijalozi su prirodni i uverljivi upravo zato što su izrazito lokalno obojeni, ali ta autentičnost dolazi uz određenu cenu: deo humora, referenci i jezičkih nijansi mogao bi biti izgubljen za međunarodnu publiku. Izazov je vidljiv već u samom naslovu koji predstavlja sleng lokalizam kojim žene oslovljavaju jedna drugu iz milošte. Ipak, uprkos utemeljenosti u lokalni kontekst, film Koke uspeva da izgradi priču koja se lako univerzalizuje i kroz prostor i kroz vreme. Istovremeno, ono što ga čini updaljivo savremenim jesu digitalna slika, kao i lik Ivana koji je izaslanik modernog doba, prateći ideološke i tehnološke trendove. Vizuelni identitet filma je čak delimično dokumentaristički — scene se prikazuju realnim kakve jesu, a kamera je često distancirana, kao da pušta likove da vode film.

Scenario prati konvencionalnu strukturu, ali ritam filma zapravo diktiraju snažne glumačke izvedbe, iznete sa dosta napetosti čak i u efemernim situacijama, što čitavom filmu daje specifičan, gotovo hanekeovski neprijatan intenzitet. Neobavezne replike brzo prelaze u tipične grube i ironične šale balkanskog humora, koje dalje lako eskaliraju u pravu raspravu. Ipak, Jelinovićevu režiju karakteriše dobra kontrola — tenzične scene deluju prirodno i neposredno, ali je održan dobar balans između dokumentarističkog karaktera porodičnih rasprava i sinematičnosti, bez dopuštanja da njihov intenzitet preplavi gledaoce.

Iako film ne zauzima eksplicitno stranu, stiče se utisak da ipak delimično favorizuje Tonininu perspektivu na osnovu prostora koji njen lik dobija u filmu. Ovo nije inicijalno bila svesna rediteljska namera, već bi se pre reklo da je nusproizvod pretprodukcije – Toninin lik, čija je je interpretacija glumici Sinovčić Šiškov donela i Zlatnu mimozu u Herceg Novom, u realnosti za Jelinovića predstavlja „onu suprotnu stranu”. Iz pokušaja da priču i sam što bolje razume, izgrađeni su izuzetno zreli, kompleksni i autentični likovi, pri čemu se posebno ističe Toninin, ali je film pri tome neznatno izgubio svoju idealnu neutralnu poziciju.

Film Koke nije ni kritika stvarnosti, niti njeno prihvatanje – on nudi jedno višeglasje u perspektivama, istovremeno otvarajući brojna pitanja. Pored kompleksnosti porodičnih odnosa, iako se ne pojavljuje kao centralni motiv, tematizuje se i mesto turizma u današnjoj Hrvatskoj. Dok Tajanina porodica ulaže napore da se “skući” živeći po nesređenim stanovima, apartman za turiste je sređen cakum-pakum i spreman za izdavanje. Svedočimo i sukobu između najstarijih generacija koje se protive podređivanju života turizmu (tzv. turistifikaciji) i njihovih naslednika kojima je nekad više stalo do zarade. Uz to, kao jedna od izuzetno važnih ideja jeste i negovanje starih roditelja kao besplatan posao koji na sebe preuzima samo Tonina, što je usko vezano za priču o podeli nasledstva. Iako film ne eksplicira, on otvara i pitanje klasnog sukoba u okviru kapitalizma uopšte.

Elegantno smeštajući brojne društvene dileme u sestrinski rat oko podele imovine, Jelinović uspeva da od naizgled običnog privatnog konflikta napravi univerzalnu priču o porodičnim obavezama, klasnim razlikama i vrednostima koje se sudaraju unutar jedne zajednice. Koke funkcioniše najbolje onda kada posmatramo likove iz neposredne blizine, bez potrebe da ih opravdamo ili osudimo. Film ne nudi pomirenje kao jednostavno rešenje, niti pokušava da izgladi sukobe koje je prethodno pažljivo gradio. Film Koke tako ne traži krivca, već se pita koliko je uopšte moguće ostati pravičan kada se porodična ljubav sudari sa novcem, odgovornošću i nasleđem.

Naslovna fotografija iz filma Koke: International Film Festival Rotterdam