Da imam noge, šutnula bih te: Da li me čuješ?

NASLOV: Da imam noge, šutnula bih te (If I Had Legs, I’d Kick You) / SCENARIO I REŽIJA: Meri Bronstin / ULOGE: Rouz Bern, Konan O’Brajen, Danijela Makdonald, Kristijan Slejter, A$AP Roki / TRAJANJE: 114 ’ / DRŽAVA: SAD /  GODINA: 2025. 

Prikazan na Beograd Film Festivalu, Da imam noge, šutnula bih te prikazuje unutrašnji kolaps majčinstva kao stanje permanentnog pritiska, iscrpljenosti i krivice. Terapeutkinja Linda (Rouz Bern) nalazi se na ivici psihičkog sloma, bez emocionalne i fizičke podrške, dok sama brine o detetu sa misterioznom bolešću koja direktno utiče na ishranu. Radnja započinje urušavanjem plafona u stanu usled ogromne količine vode, iza koje ostaje otvorena rupa. Ovaj događaj funkcioniše kao jasna metafora Lindinog unutrašnjeg pucanja i početak preplavljujuće anksioznosti. Motel kao privremeni dom dodatno naglašava stanje limba i manjka stabilnosti. Pojavljivanje njene pacijentkinje, mlade anksiozne majke (Danijela Makdonald), nije narativni okidač već dvostruko ogledalo straha od majčinskog neuspeha. Kada pobegne sa seanse ostavljajući dete kod Linde, briše se granica između terapijskog prostora i privatne paranoje. Činjenica da je Linda terapeutkinja unosi dozu ironije, budući da žena koja balansira tuđe krize ostaje bez jezika za sopstvenu. 

Lindini odnosi sa muškim likovima razotkrivaju sistemsku i emocionalnu gluvoću prema njenoj krizi. Kolega terapeut (Konan O’Brajen), hladan i odbojan, pruža joj formalnu terapiju bez stvarne empatije i povlači se u trenutku najveće ranjivosti. Muž (Kristijan Slejter), prisutan isključivo putem telefonskih razgovora, preuzima ulogu nevidljivog nadzornika. Kritikujući i skrivajući se iza posla, on očekuje da Linda sama održi svaki aspekt pod kontrolom. Iako fizički odsutan, muž postaje simbol društva koje od žene očekuje da sve izdrži. Lindino uporno ponavljanje pitanja „Da li me čuješ?“ odzvanja kao vapaj upućen upravo tom društvu koje joj konstantno okreće leđa. 

Odbijajući romantizaciju Lindinog bola i svaku mogućnost lake katarze, Bronstin gledaoca zatvara u logiku njenog spiralnog uma. Scene se nižu poput produženih napada panike, dijalozi neminovno eskaliraju ka vrištanju, banalnosti poprimaju razmere katastrofe, a percepcija stvarnosti se postepeno raspada u paranoju. Film tako prerasta u klaustrofobični psihološki horor, tačnije u horor ženskog iskustva. Komični elementi se koriste u svrhu pojačavanja nelagode i naglašavanja apsurda, te dekonstrukcije idealizovane slike majčinstva. Zauzdan i često gorak humor predstavlja mehanizam odbrane, upravo onako kako Linda povremeno koristi ironiju ili sarkazam da bi zadržala privid kontrole.  

Noć je jedino vreme kada Linda naizgled ima vremena za sebe. Iscrpljena i lišena sna zbog zvuka aparata koji pomaže njenoj ćerki, ona provodi sate uz alkohol, marihuanu i pokušaje meditacije, dok je rupa u plafonu opseda poput fizičke manifestacije njenog unutrašnjeg ponora. Džejmi (A$AP Roki), komšija iz motela, u početku nudi privid komičnog olakšanja i kratkotrajnu bliskost, ali i taj odnos ubrzo postaje opterećujuć. Njegova latentna osuda Lindinog majčinstva, naročito zbog noćnog odsustva, potvrđuje da čak i alternativni oblici podrške reprodukuju mehanizam krivice. 

Montaža je haotična i iscrpljujuća, sa naglim prelazima iz statičnosti u senzorno preopterećenje. Filmom dominiraju zagušujući krupni planovi i izobličeni kadrovi snimani iz ruke, koji doslovno utelovljuju raspadanje Lindine percepcije. Trenuci vizuelne dopadljivosti kratkog su daha i brzo se pretvaraju u noćnu moru. Rezultat je film koji ne samo da prikazuje psihički slom, već to i postaje. Tamni, hladni tonovi plave produbljuju osećaj otuđenosti i nemoći. Ponavljanjem i variranjem obrazaca koji reflektuju Lindino mentalno stanje, sa upečatljivim sekvencama zasnovanim na disanju i suptilnim zvučnim distorzijama, muzika gledaoce održava u spirali njene psihe. Rouz Bern, kojoj je ova uloga donela nominaciju za nagradu Američke akademije, gradi suptilan i precizan portret žene na ivici iscrpljenosti. Njen pad nije dramatičan već tih i slojevit, a glumica ne igra sam čin sloma, već njegovo produženo trajanje.  

Ćerkino lice ostaje skriveno do samog kraja filma, čime kao da se sugeriše da je Linda više ne vidi kao celovitu osobu, već prevashodno kroz prizmu bolesti i odgovornosti. Dok je ćerka prisutna kroz glas, često napet, plačan ili uspaničen, kamera uporno zadržava Lindino lice u krupnom planu, beležeći iscrpljenost u njenom pogledu. Iako dete primećuje da je majka tužna i svesno je tereta koji predstavlja, ta svest ne donosi olakšanje, već samo dodatnu bol. 

Osećaj krivice duboko je utkan u svaki sloj Lindinog postojanja. Iako doktorka (Meri Bronstin) u dnevnoj bolnici poručuje majkama da bolest njihove dece nije njihova krivica, svakodnevni institucionalni pritisci govore suprotno. Ultimatum da dete mora dostići određenu kilažu ili će biti isključeno iz programa neizgovoreno na majku prebacuje odgovornost za nešto nad čim nema kontrolu. U tom raskoraku između reči i prakse, film jasno razotkriva suštinsku okrutnost sistema brige koji, i da ima uši, Lindu ne bi čuo.  

Naslovna fotografija: Beograd Film Festival Promo.