Oprosti, ljubavi: Ka isceljenju

NASLOV: Oprosti, ljubavi (Sorry, Baby) / REŽIJA I SCENARIO: Eva Viktor / ULOGE: Eva Viktor, Naomi Aki, Luis Kančelmi, Keli Mekormak, Lukas Hedžes i dr. / TRAJANJE: 103’ / DRŽAVA: SAD, Španija, Francuska / GODINA: 2025.

Debitantskim ostvarenjem Oprosti, ljubavi glumica Eva Viktor privukla je pažnju kao jedan od novih glasova savremene američke nezavisne scene. Prvi put u ulozi rediteljke i scenaristkinje, Viktor briljira u oba segmenta, što potvrđuju nagrada za scenario na prošlogodišnjem Sundance festivalu i prikazivanje u Kanu (dok je film, nepravedno, prošao ispod oskarovskog radara). Da bi ova lična trauma-komedija bila još intimnija, Viktor tumači glavnu ulogu Agnes, kojoj se pre nekoliko godina dogodila „loša stvar”.

Nelinearna struktura filma postepeno otkriva prirodu događaja koji oblikuje Agnesin život. Podeljen u pet poglavlja, film već u prvom sugeriše njenu nesigurnost u svakodnevici, dok poseta najbolje prijateljice Lidi (Naomi Aki) unosi vedrinu u njen izolovani svet. Odmah po Lidinom dolasku zatičemo ih ušuškane na kauču, usred intimnog razgovora u kojem se oseća bliskost uprkos vremenskoj distanci — kao da smo ubačeni u tok njihove interne šale koju ipak razumemo. Tako uspostavljena hemija između prijateljica do kraja filma se ne dovodi u pitanje. Dijalozi su precizno napisani, sa višeslojnim i upečatljivim replikama, ali uprkos toj kontrolisanosti zadržavaju utisak spontanosti, upravo zahvaljujući humoru i momentima neprijatnosti, koje Viktor i Aki iznose uverljivo. 

Agnes postiže veliki uspeh kada postaje profesorka na katedri za književnost, ali taj uspeh je istovremeno sputava: nasleđuje kancelariju profesora (Luis Kančelmi) koji ju je silovao, što je vezuje za prostor koji u njoj neprestano izaziva nemir. Da bi izbegla ponovni razgovor o „lošoj stvari”, Agnes ostaje u kancelariji, a njena ljudskost dolazi do izražaja i kroz empatiju prema nasilniku kojeg ne prijavljuje policiji. Iako preduzima druge protokolarne korake, poput odlaska lekaru i razgovora sa upravom fakulteta, neadekvatna institucionalna podrška nije fokus njene borbe. Viktor istražuje život nakon traumatičnog iskustva, koji iziskuje mnoga pitanja dok se odgovori gube u magli. Dok su svi oko nje nastavili sa svojim životima, Agnes teško prihvata ono što joj se dogodilo, dok istovremeno preispituje svoj talenat, rodni identitet i celokupnu budućnost u kojoj ne vidi sebe.

Sam događaj u filmu se ne imenuje direktno, niti se prikazuje. Dok posmatramo fasadu kuće koja u statičnom kadru iz dana prelazi u noć, možemo samo da nagađamo šta se događa unutra (film obiluje statičnim kadrovima koji se mogu povezati sa Agnesinom stagnacijom). Distanca između objektiva i kuće, kao i dijalog koji se jasno čuje u totalu, sugerišu Agnesinu disocijaciju u trenutku šoka. Tek tokom potresnog razgovora sa Lidi, dok je bukvalno ogoljena u kadi, ona pokušava da u detaljima razjasni ono što joj se dogodilo. Međutim, njena disocijacija nastavlja da se manifestuje kroz vizuelni jezik filma. Kada je prikazana kroz okvire vrata i prozora, da li ona zapravo postaje posmatrač odvojen od samog iskustva?

Vanjski svet odjednom postaje pretnja za Agnes, pa se čak i u svom domu oseća nesigurno, sa stalnim osećajem da je neko posmatra. Prozor spavaće sobe oblepljen stranicama njene disertacije, koja simbolizuje odnos sa mentorom, jasno ističe težinu nemilog događaja koji postaje zid između nje i stvarnosti, i života pre i posle. Kuća, prikazana u dalekim totalima, deluje usamljeno i odražava njenu izolaciju, dok se uznemirujuće lupanje na ulaznim vratima ponavlja, te prerasta u lajtmotiv koji konkretizuje njen strah od opkoljavajućeg spoljašnjeg sveta.

Ton filma, u kojem Viktor vešto balansira potresne trenutke i komične elemente, reflektuje odnos između Agnes i Lidi koje koriste humor kao mehanizam suočavanja. Ta dualnost čini srž filma, jer pokazuje da i u dubokoj krizi postoji prostor za sitne radosti. Kada je najviše potrebno, u našem životu će se pojaviti neodoljivo mače, a reči nepoznate osobe i dobar obrok imaju isceljujuću moć. Jedini lik koji narušava dinamiku filma jeste Nataša (Keli Mekormak), koja deluje kao da je zalutala iz drugog filmskog sveta. U prenaglašenoj ulozi ljubomorne rivalke, ona ostaje suviše jednodimenzionalna, lišena ljudskosti koja bi je činila ubedljivom.

Književne reference umešno su utkane u film: dok Nabokovljeva Lolita može da se poveže sa voajerizmom u prikazu Agnes kroz okvire, Ka svetioniku Virdžinije Vulf se prepoznaje u strukturi naracije uslovljenoj subjektivnom percepcijom vremena. Prvo i poslednje poglavlje filma nose isti naslov, stvarajući formalnu zaokruženost priče, ali film ne nudi utehu u obliku zatvorenog kraja. Iako Agnes ne doživljava emocionalno razrešenje, Oprosti, ljubavi poručuje da, uprkos neizbežnosti bola, postoje ljudi nalik svetionicima koji pružaju oslonac i bezuslovno razumevanje.

Naslovna fotografija iz filma Oprosti, ljubavi: Beograd Film Festival Promo.