Ostrvo Amrum: Putanje porekla

NASLOV: Ostrvo Amrum (Amrum) / REŽIJA: Fatih Akin / SCENARIO: Fatih Akin, Hark Bom / ULOGE: Jasper Bilerbek, Laura Tonke, Lisa Hagmajster, Dajan Kruger i dr. / TRAJANJE: 93’ / DRŽAVA: Nemačka / GODINA: 2025.

Nebrojena dela koja tematizuju užase Drugog svetskog rata mogu nas navesti na pomisao da je ova tema u umetnosti sasvim iscrpljena. Pa ipak, pojave se filmovi poput Zone interesa (Zone of Interest, Džonatan Glejzer, 2023) koji nas ubede da će, iako su možda sve priče već ispričane, istinski originalna interpretacija uvek biti umetnički potentna. Slično je i sa Ostrvom Amrum — Fatih Akin nas u svom poslednjem ostvarenju, premijerno prikazanom na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, vodi u nemačku primorsku provinciju, otkrivajući kako se slom nacističke ideologije reflektuje na jedan dečiji svet. 

Ostrvo Amrum prati Naninga (Jasper Bilerbek), dvanaestogodišnjeg dečaka koji se trudi da se, u poslednjim danima rata, snađe u svetu koji je Hitler ostavio za sobom. Dok većina njegovog okruženja slavi kapitulaciju Nemačke, Naningova majka (Laura Tonke) nakon Hitlerove smrti odbija da jede. Centralnu narativnu liniju, slično Kjarostamijevom Gde je kuća mog prijatelja? (Where Is the Friend’s House, 1987), čini jednostavna premisa: pratimo Naninga koji traga za belim hlebom, puterom i medom, kojih se njegova majka zaželela usled nestašice hrane. Pred njim se postepeno razotkrivaju dva sveta u tranziciji — spoljašnji, u kome se zaglušujuća atmosfera sloma Trećeg rajha nadvija nad ostrvom, i unutrašnji, koji oblikuju Naningovi pokušaji da razume sebe i svoje poreklo.

Radnja filma smeštena je na Amrumu, nemačkom ostrvu u Severnom moru, gde se Naningova majka sa decom sklonila u staru porodičnu kuću nakon što ih je u Hamburgu zateklo bombardovanje. Akin hvata jedinstvenost ovog ambijenta: široke peščane obale, raznovrsne ostrvske ptice i morsku faunu. Kadrovi su poput fotografija — pažljivo komponovane zaokružene vizuelne celine. Kamera uglavnom prati likove, ali se povremeno odvaja od njih kako bi prikazala peščane dine u totalu i mesečinu koja obasjava Severno more ili pčele i bubamare u krupnim planovima. Kombinujući gotovo dokumentarne kadrove prirode sa snolikim ambijentalnim sekvencama Naninga na obali, Akin balansira između objektivnog pogleda i subjektivnog sveta protagoniste, njegovih strahova i nadanja. Mizanscen je kontrolisan sa izrazitom pažnjom, a paletu boja diktira kontrast desaturisanih zemljanih tonova i beličasto-plavog otvorenog neba. Gotovo jedina jarka nijansa ostaje upozoravajuća zastava nacističke Nemačke koja se vijori uzdignuta u nebo.

Naningova majka prikazana je kao arhetip ideološkog fanatika. Nakon Hitlerove smrti i simboličnog porođaja na isti dan, ona leži u postelji odbijajući hranu. U želji da joj pomogne, Naning obilazi rođake, komšije i prijatelje, krade guščija jaja i gubi tetkin bicikl u uzburkanoj plimi i živom pesku. Nadolazeći kraj rata učinio je vidljivom moralnu raskrsnicu u dečakovom odrastanju – dok je totalitarni credo glavna vodilja njegove majke i ujaka, većina poznatih lica iz okoline je jedva dočekala kapitulaciju Nemačke. Akin zaista razume dečiju unutrašnju borbu: Naning ne želi majci da potkaže komšinicu (Dajan Kruger) od koje je čuo da se kraj rata bliži, ali istovremeno negira sva imena koja majka nabraja, sve dok ona ne pogodi. Ne proslavlja sa komšijama završetak rata, ali nerado i teško ujaku deklamuje slogan Hitlerove omladine. Kamera ga često hvata u krupnom planu, zamišljenog u svojoj dečijoj ozbiljnosti, i uplašenog i hrabrog. 

Akin sa ozbiljnošću prilazi Naningovoj odiseji i načinu na koji kroz nju odrasta, a promišljeni rediteljski postupci i autentična gluma Jaspera Bilerbeka stvaraju uslove za lako uspostavljanje narativne empatije, te se brzo vežemo za glavnog junaka i njegovu perspektivu. Uz kvalitetnu glumu, precizno satkani dijalozi i neverbalna komunikacija pomažu u oslikavanju unutrašnjeg sveta protagoniste, služeći kao zamena za unutrašnji monolog. Jednostavnost fabule ostavlja dovoljno prostora za složenije tematske slojeve i značenja u podtekstu. Scenario ima uglavnom čvrstu klasičnu strukturu, mada se ta nit pomalo gubi pred kraj, kada majčin dotad jednodimenzionalan lik odjednom zadobija i druge negativne osobine, a utvrđivanje Naningovog odnosa sa dotadašnjim „neprijateljima” deluje više kao predvidljiv trik nego kao efektno rešenje.  

Motiv porekla nikada ne izbija u prvi plan, ali kroz ceo film predstavlja tematsku konstantu i podršku narativu. Nacistička opsesija arijevskim poreklom jukstaponirana je sa pitanjem ostrvskog porekla, pa tako Naning brzo postaje svestan da je na Amrumu važno da li su njegovi preci sa kopna ili poznaju morske struje i peščane dine, love foke, i govore amrumskim dijalektom. Zbog toga što je rođen u Hamburgu, školski drugovi ga proglašavaju sličnijem pridošlim Poljacima. Podstaknut time, Naning istražuje svoje porodično stablo, suočavajući se usput sa nacističkim zločinima i prošlošću koja istovremeno i jeste i nije njegova lična, dok pokušava da razume šta je ispravno. 

U ovoj atipičnoj, vizuelno poetičnoj coming of age ratnoj drami, Akin uspešno prenosi nevini i radoznali dečiji pogled na svet — i to upravo onaj njegov aspekt koji i odrasli teško razumeju. Smeštajući nacistički diskurs u izolovani ostrvski kontekst, film nam nudi autentičan pogled na ovo parče svetske istorije, istovremeno mu prilazeći s poštovanjem i bez relativizacije. Prikazivanjem brojnih pejzažnih elemenata, Akin ne samo da afirmiše prirodne lepote Amruma, već i uzdiže ostrvo do ravnopravnog lika u filmu. Svojom snagom—od silovitih talasa do živog peska koji guta sve pred sobom—Amrum se nameće kao akter u oblikovanju sudbine onih koji ga nastanjuju. U takvom prostoru, Naningovo odrastanje i sazrevanje postaje pitanje identiteta, odgovornosti i porekla — da li smo ono odakle potičemo ili ono što odaberemo da budemo?

Naslovna fotografija iz filma Ostrvo Amrum: Beta Film, bombero international GmbH, Co KG Rialto Film GmbH, Warner Bros Entertainment GmbH, Gordon Timpen / Beograd Film Festival Promo.