Poziv: Intimne granice

NASLOV: Poziv (The Invite) / REŽIJA: Olivija Vajld / SCENARIO: Rašida Džouns, Vil Mekormak / ULOGE: Olivija Vajld, Set Rogen, Penelope Kruz i Edvard Norton / TRAJANJE: 107’ / DRŽAVA: SAD / GODINA: 2026.

Da li je moguće započeti novi odnos sa istom osobom? Svojim novim filmom Poziv, glumica i rediteljka Olivija Vajld gledaoce navodi da preispitaju koliko su zapravo iskreni prema sebi i osobama sa kojima dele život. Koliko potisnutih želja odjekuje u tišini svakodnevnice?

Zasnovana na španskom filmu The People Upstairs (Sesk Gaj, 2020) i istoimenom pozorišnom komadu, dramedija Olivije Vajld izbegava zamku pukog rimejka, smeštajući se u savremeni kontekst generacije koja otvorenije nego njene prethodnice govori o intimnosti, ali i dalje teško vodi ranjiv razgovor kada su ulozi veći. Nakon filmova Štreberke (Booksmart, 2019) i Ne brini, draga (Don’t Worry Darling, 2022), Vajld nastavlja da svoj autorski opus gradi na istraživanju tema identiteta, lične slobode i društvenih očekivanja, te na likovima koji se bore sa moralnim dilemama i posledicama ličnih izbora.

U Pozivu, naizgled obična večera između dva para ubrzo prerasta u otvorenu diskusiju o razočaranjima koja se godinama talože i povremeno izlaze na površinu. Čitava radnja smeštena je u enterijer stana, gde svaka izgovorena rečenica pojačava pritisak. Kamera od ograničenog prostora pravi dinamičnu pozornicu, ali uglavnom bez raskošnih pokreta, već tako što suptilno prati promene u odnosima među likovima. Otvoreniji na početku filma, kadrovi se sužavaju kako tenzija raste. Kamera se približava licima i počinje da stvara osećaj klaustrofobije, gde zidovi stana sve više pritiskaju likove: istina ne može da pobegne, već mora da se izgovori.

Olivija Vajld preuzima i jednu od uloga: Anđelu, anksioznu suprugu sklonu perfekcionizmu. Njena potreba za kontrolom posledica je dugogodišnjeg osećaja da jedino ona zajednički život održava u ravnoteži. Džo (Set Rogen) je ciničan, duhovit i naizgled neopterećen suprug koji humor koristi kao štit od ozbiljnog razgovora. Iza njegovih dosetki krije se emocionalna nezrelost i nesposobnost da preuzme odgovornost, zbog čega se najveći deo njegove anksioznosti preslikava na Anđelu. Roganov prirodni komičarski talenat čini ga šarmantnim gledaocu, dok istovremeno naglašava iscrpljujući aspekt takve ličnosti. Anđela i Džo predstavljaju klasičan prikaz prezrelog braka, u kom žena preuzima ulogu „zvocajuće“, a muškarac nezainteresovanog, ostavljajući u sredini nedostatak ranjive komunikacije. Oboje su zaglavljeni u igrama koje su sami osmislili, jer sve van toga iziskuje iskrenost. Enterijer postaje metafora bračnog odnosa: dok je za Anđelu pažljivo izgrađena slika o životu koji želi da predstavi drugima, Džo prema njemu ostaje apsolutno ravnodušan. Puni energije, slobode i samopouzdanja, susedi Hok (Edvard Norton) i Pina (Penelope Kruz) ideal su strastvenog para kojem se teži. Kod njih dom više nije utočište intime, već prostor u kojem se intimnost svesno izlaže drugima. Time film uvodi motiv egzibicionizma, a stan prestaje da bude simbol sigurnosti i postaje mesto performansa. Razigrani i oslobođeni društvenih stega, Hok i Pina emituju savršen romantičan odnos, kao dodatnu provokaciju za brak Džoa i Anđele u kojem su svađe i nesporazumi konstanta.

Vajld oblikuje kompleksne ženske likove, posvećujući pažnju njihovom unutrašnjem svetu i postavljajući ih u samo središte naracije, umesto da ih svodi na pasivne ili sporedne uloge. Na jednom kraju spektra nalazi se Anđela, požrtvovana majka i supruga, čija se emocionalna ukočenost ogleda u govoru tela, suzdržanim gestovima i potisnutim željama. Nasuprot nje stoji Pina, rasterećena žena koja svoju seksualnost i potrebe ne doživljava kao nešto što treba skrivati ili potiskivati. Kroz njihov kontrast Vajld ne suprotstavlja dva ispravna ili pogrešna modela ženstvenosti, već propituje obrasce koje društvo nameće ženama.

Vešto balansirajući između komedije i ozbiljne bračne drame, scenario postepeno razotkriva slojeve nezadovoljstva i neostvarenih očekivanja. Dijalozi su britki, duhoviti i prirodni. Gledalac jasno primećuje da nijedan lik nije potpuno u pravu, niti u krivu, pa samim tim sukobi deluju prepoznatljivo. Teme otvorenih veza i intimnih granica nisu postavljene radi provociranja publike, već kao okidač za dublju raspravu o poverenju i odgovornosti. Umesto kao centralna tema filma, seksualnost se nameće kao alat kojim se razotkriva emocionalna udaljenost među partnerima i poentira da će se pre progovoriti o fantazijama nego o sopstvenim strahovima i potrebama. Svojom iskrenošću, Hok i Pina Anđeli i Džou pokazuju kako se razgovor o intimi i seksualnosti koristi kao sredstvo putem kog se stiže i do dubljih slojeva naših ličnosti. Duhovite replike i apsurdne situacije spuštaju gard likova, pritom ne umanjujući težinu središnjih preokupacija.

U kom trenutku prestajemo da krivimo partnera za svoje životne puteve i zapravo prihvatamo da samo sebe možemo da smatramo odgovornim? Kako izbeći tako privlačnu zamku u kojoj naš partner nosi sav teret ličnog nezadovoljstva? Koliko sebe žrtvujemo jer je to od nas odnos zahtevao, a koliko se krijemo iza te žrtve? Poziv nije film o seksualnoj slobodi niti o modernim oblicima partnerstva, već o odgovornosti da priznamo sopstvene slabosti pre nego što ih projektujemo na osobu koju volimo. Olivija Vajld podseća da veze ne propadaju zbog jednog velikog sukoba, već zbog niza malih prećutanih istina koje se godinama talože između dvoje ljudi. Na kraju, možda nas brutalna iskrenost neće spasiti od najcrnjih dana, ali ćutanje gotovo sigurno odnos neće učiniti podnošljivijim.

Naslovna fotografija iz filma Poziv: Blitz Srbija Promo.