Vetre, pričaj sa mnom: Porodični pejzaž

NASLOV: Vetre, pričaj sa mnom / REŽIJA I SCENARIO: Stefan Đorđević / ULOGE: Negrica Đorđević, Stefan Đorđević, Boško Đorđević, Đorđe Davidović, Budimir Jovanović, Ljiljana Jovanović, Lija i dr. / TRAJANJE: 100’ / DRŽAVA: Srbija, Slovačka, Hrvatska / GODINA: 2025.

U svom debitantskom ostvarenju Vetre, pričaj sa mnom, reditelj Stefan Đorđević prikazuje autobiografsku priču koja oslikava porodičnu hroniku nakon smrti majke. Nakon svetske premijere na prošlogodišnjem Roterdamskom filmskom festivalu i regionalne na Sarajevo Film Festivalu, koja mu je donela Srce Sarajeva za najbolji igrani film, trenutno je u bioskopskoj distribuciji u Srbiji. 

Film prati Stefana koji se prvi put posle majčine smrti okuplja sa porodicom da proslave bakin rođendan. Provešće leto na jezeru kako bi završio film o majci. Zbrinjava psa kog je slučajno udario kolima, pa Lija ubrzo postaje i novi član porodice. Dok provode vreme zajedno, porodica i rodbina pomažu Stefanu da sredi i nadogradi kućicu na jezeru u kojoj je njegova majka provodila svoje poslednje dane, pokušavajući da se u prirodi oporavi od bolesti. Okupljanje nije samo obnova kućice — kroz zajedničko učestvovanje u filmu, oni otkrivaju svoje unutrašnje borbe, suočavaju se sa tugom i nalaze načine da se nose sa težinom uspomena. 

Vetre, pričaj sa mnom je dokufikcija čije su emocionalno uporište Stefanovi snimci majke Negrice. Posmatramo je dok se isteže u prirodi, kako je Stefan fotografiše, a nekad samo čujemo njen glas iz off-a sa snimaka koje on preslušava. Oko ovog jezgra gradi se igrana rekonstrukcija nove porodične svakodnevice u trenucima privikavanja na život bez nje. Članovi porodice sređuju majčine stvari i čitaju njen dnevnik, vode teške razgovore, ali se i šale, voze skejt i uče psa da pliva. Svi glumci su naturščici, članovi Stefanove porodice koji igraju sebe, a njihova nenametljiva prisutnost naglašava autentičnost — kao da film i ne tumači prošlost, već joj se samo pažljivo vraća. Smena dokumentarnog i igranog nije dijalog faktografije sa fikcijom koja popunjava praznine. Kontinuirano preplićući arhivsku građu sa igranim scenama, kroz montažne spojeve koji ih ne diferenciraju, reditelj odbija da deli vreme na „pre“ i „posle“ majčine smrti — ona nastavlja da živi kroz porodične uspomene. Iako satkan od dokumentarnog i insceniranog, te tematski različitih materijala, film je vizuelno, stilski i emocionalno skladna celina čiji se delovi prirodno prožimaju.

U samom filmu Stefan najavljuje, planira i komentariše svoje snimanje, naglašavajući time važnost nevidljivih pozadinskih procesa—od stvaranja do tihog suočavanja s gubitkom—onoga što se dešava „iza kulisa“, a što na kraju ostavlja vidljiv trag. Reditelj se povremeno poigrava i razbijanjem četvrtog zida. „On snima!“, uzvikuje Stefanov mali brat Đole (Đorđe Davidović), upadajući u kadar, približavajući se objektivu dok slika ne izgubi oštrinu, a potom nestajući iza kamere. Da li je ovaj detalj zapravo simpatična greška ostavljena u final cut-u? U kontekstu pažljivo oblikovanog rediteljskog izraza, više upućuje na namernu intervenciju, ali ovaj film ipak publici prepušta da zaključi gde prestaje slučajnost, a gde počinje meta-igra.

​​Stefanovi razgovori sa majkom nisu samo dijaloška razmena, već razotkrivaju njenu filozofiju življenja. Nju anticipira i sam naslov, koji vetar ne posmatra kao pejzažni, već kao metafizički element. On nagoveštava bliskost sa prirodom, veru u njenu snagu i želju da pripadamo nečem većem. „Zamisli koliko bi duvao da ti i ja verujemo zajedno“, izgovara Negrica, dok je Stefan zadirkuje dovodeći u pitanje moć vetra da ispunjava želje. Ovaj isti razgovor čije smo fragmente čuli na početku dat je u totalitetu u završnim scenama, čime se zaokružuje semantička celina. Tada postaje vidljiva transformacija Stefanovog unutrašnjeg sveta. Iako ga u početnim scenama vidimo kako grli drveće i osluškuje šum prirode, tek sada shvatamo da njegovi gestovi nisu tek lični pokušaj povezivanja sa prirodom. Oni su nastavak jednog pogleda na svet koji više ne pripada samo uspomeni, već postaje njegova autentična interpretacija stvarnosti.

Mizanscenom očekivano dominira zelenilo. Kamera se često skriva u prirodi—ušuškana u krošnju ili žbunje—kao da iz gornjeg ili donjeg rakursa želi da zabeleži događaje baš kakvi jesu, ne zalazeći u lični prostor likova. Smenjujući totale i krupne planove, montaža pažnju posvećuje i poetskom prostoru i emocionalnom izražavanju. Film pažljivo balansira između strogo kontrolisanog mizanscena, u kome svaki kadar deluje kao zasebna fotografska kompozicija, i spontanosti u izrazu. Suptilno vodeći atmosferu, originalna muzika za film koju potpisuje Ivan Judas već u uvodnoj špici ističe svoje melanholično-nostalgične tonove. Jednostavna melodija na hendpenu idilično prati nizanje pejzaža, reflektujući stil celog filma, suptilan u tematizovanju velikih arhetipskih motiva. U tom susretu precizno komponovanih pejzaža i tonova i spontane, prirodne emocije formira se Đorđevićeva autentična poetika.

Humor se suptilno uvlači u film, podsećajući nas da dragoceni trenuci provedeni sa porodicom, čak i kada je najteže, mogu postati prostor predaha. Te naizgled sitne, vedre razmene otvaraju mogućnost da se narativ rastereti kontinuiranog prisustva bola, kako ne bi ostao monolitan u svojoj emocionalnoj tonalnosti, već zadržao slojevitost i dozu životnosti. Heterogenosti doprinosi i prirodna raznolikost psihološke palete članova porodice. Suočeni sa istim gubitkom, svako na svoj način prorađuje tugu. Stefan izlaz nalazi u stvaranju, dok bi njegov brat Boško (Boško Đorđević) radije proveo vreme u tišini. Baka (Ljiljana Jovanović), već pod teretom starosti, greškom pere haljine svoje ćerke. U jednoj od najsnažnijih scena, njen razgovor sa Stefanom u kome prvobitno negira da je bilo šta oprala, završava se dugačkim i tihim zagrljajem i suzama. 

Iako tematski fokusiran na proces tugovanja, ovaj video-album u svojoj suštini predstavlja omaž Stefanovoj majci, prirodi i samom životu, ističući njegovu krhkost i neprocenjivu vrednost. Vetre, pričaj sa mnom prevazilazi prostor intimnih sećanja i ličnih ispovesti. Kroz transpoziciju uspomena, lična sećanja postaju kolektivna, a emocije se prevode na univerzalni jezik. Njegov širi značaj ogleda se u istinski autorski hrabrom i kreativnom iskoraku u domaćoj kinematografiji, često zaglavljenoj u istorijskim i ratnim temama ili populističkom humoru. Nasuprot tome, Vetar donosi ličnu i originalnu priču, u kojoj se jednostavan izraz pretvara u intimnu i dirljivu refleksiju o prolaznosti, ali i o onome što večno ostaje.

Naslovna fotografija: Vetre, pričaj sa mnom Promo.