17: Kada tišina postane nepodnošljiva

NASLOV: 17 / REŽIJA: Kosara Mitić / SCENARIO: Kosara Mitić, Ognjen Sviličić / ULOGE: Eva Kostić, Martina Danilovska, Dame Joveski, Eva Stojčevska, i dr. / TRAJANJE: 105’ / DRŽAVA: Severna Makedonija, Srbija, Slovenija / GODINA: 2026.

17 je jedan od onih filmova koje ne želite da pogledate više od jedanput. Nipošto zato što je loš, već zato što će vas ostaviti potpuno skrhanima. Premijerno je prikazan na Berlinalu, u okviru programa Perspectives, kao dugometražni debi Kosare Mitić, a scenario je napisala u saradnji sa Ognjenom Sviličićem. Na Sarajevo Film Festivalu je osvojio nagradu publike, dok je Eva Kostić za svoju ulogu nagrađena Srcem Sarajeva za najbolju glumicu. Prvi autorski rad makedonske rediteljke nagrađen je i Zlatnom mimozom na Filmskom festivalu Herceg Novi. Pored odlične izvedbe mlade Eve, snažan efekat filma proizilazi iz napetosti koju Mitić gradi i kontroliše sa neverovatnom preciznošću.

Zasnovan na stvarnim događajima, film 17 je potresna drama o seksualnom nasilju i tinejdžerskoj trudnoći, smeštena tokom srednjoškolske ekskurzije. Dok se sedamnaestogodišnja Sara (Eva Kostić) drži po strani, pokušavajući da sakrije svoju tajnu, čini se da ostatak razreda zanimaju samo alkohol, seks i zabava. Međutim, nakon što pomogne Lini (Martina Danilovska), koju do tada ignoriše, između njih dve razvija se bliskost zasnovana na zajedničkom traumatičnom iskustvu. Film tako postaje i svojevrsna priča o ženskoj solidarnosti kao obliku podrške u suočavanju sa strahom i osećajem izolacije.

Već prva scena čini film teško svarljivim — seks sa dvojicom srednjoškolaca prerasta u silovanje glavne junakinje. Suprotno voajerističkom pristupu i objektivizaciji žrtve, koji se često povezuju sa prikazivanjem seksualnog nasilja kroz „muški pogled“, Mitić, iako koristi eksplicitne prikaze, fokus zadržava na iskustvu glavne junakinje. Kamera je fiksirana na njenom licu, dok produženo trajanje kadra pojačava agoniju Sarine nemoći da se odbrani. Ovde se uspostavlja njena perspektiva kao centralna, jer je kamera tokom celog filma prati izbliza, naglašavajući njen lični doživljaj, ali i usamljenost. Iako se u Sarinom držanju nazire unutrašnji nemir, film sadrži i sporadične momente komičnog olakšanja, koji često proizilaze iz kontrasta između Sare i ostatka razreda. Dok su oni glasni, detinjasti i neozbiljni, ona je buntovnica koja odsečno reaguje na njihove opaske i ismeva njihovo ponašanje. Ipak, teško je osloboditi se težine početnih kadrova. Tenzija uspostavljena na početku održava se upravo pomoću Sarine distanciranosti od drugih, kao i upotrebom kamere iz ruke i dugih kadrova, što odražava gotovo dokumentaristički stil filma. Format slike 4:3 pojačava osećaj klaustrofobije koji prati Saru dok se bori sa preplavljujućim okruženjem tokom ekskurzije.

Nakon uznemirujućeg uvoda u film, čini se da je najgore prošlo. Međutim, od trenutka kada je publici otkrivena Sarina tajna trudnoća, radnja poprima mračniji i neizvesniji tok, a junakinja se suočava sa nepredvidivim situacijama. Završna trećina filma zaista deluje kao niz udaraca, pri čemu je svaki naredni snažniji od prethodnog. Pritom, Mitić se služi sirovim i naturalističkim izrazom, između ostalog i kroz neulepšane prostore poput zastarelog hotela sa prigušenim osvetljenjem. Specifična struktura filma — neočekivano potresan početak, zatim tonalno umerenije sekvence, te nizanje bezizlaznih i mučnih situacija — omogućava rediteljki da postepeno gradi emocionalnu atmosferu koja kulminira na samom kraju, i to punom snagom. Poslednji kadar filma izaziva potpunu katarzu, kada je publika suočena sa svim prethodno nakupljenim osećanjima. Odjavna špica, s jedne strane, ostavlja gledaoca u stanju bola, a s druge sa osećajem duboke praznine.

Veoma sličan efekat nelagode ostavlja film Kristijana Munđua 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana (4 luni, 3 săptămâni și 2 zile, 2007), u kojem studentkinja pomaže drugarici da organizuje ilegalni abortus. Pored realističkog stila, tematskih podudarnosti i hotelskog okruženja, zajednički element ova dva filma jeste i važnost ženskog prijateljstva u trenutku krize. Iako Sara najpre Linu smatra pričljivom i dosadnom, one se povezuju u nevolji i jedna drugoj postaju jedini oslonac. Njihovi razgovori otkrivaju stid koji obe osećaju zbog pretrpljenog seksualnog nasilja, ali i neinformisanost ovih mladih devojaka o samoj trudnoći.

Ostali učenici i učenice prikazani su u prilično negativnom svetlu. Njihova vika, svađe i psovke svakako doprinose konstantnom osećaju haosa i pojačavanju tenzije, ali vremenom postaju zamarajući. Iako ponekad deluje preuveličano, njihovo razvratno ponašanje i izostanak bilo kakve reakcije na silovanje koje se dešava pred njima ukazuju na širi sistemski problem u društvu u kojem se nasilje toleriše. Nastavnice pokušavaju da izađu na kraj sa njihovom neposlušnošću, ali najčešće biraju da okrenu glavu.

Normalizovanje nasilja povlači za sobom i normalizovanje ćutanja onih koji ga trpe. Za gledaoce je posebno razarajuće to što Sara, nesvesna posledica svoje tišine, misli da je to jedini način da nastavi dalje — sve do trenutka kada to fizički postane nemoguće. Upravo tada gluma Eve Kostić dostiže svoj puni intenzitet. Njena izuzetno snažna i precizna izvedba tokom jedne od najzahtevnijih scena, u toaletu graničnog prelaza, sama po sebi zaslužuje Srce Sarajeva. Gradacija emocionalnog naboja u filmu postignuta je podjednako pomoću uverljive glume, promišljene narativne strukture, kao i sigurnosti rediteljskog izraza. Prepoznatljiv savremeni kontekst u koji je 17 smešten ovom ostvarenju daje još dublji odjek, koji će ostati sa publikom dugo nakon što se upale svetla.

Naslovna fotografija iz filma 17: Sarajevo Film Festival.