Odiseja: Povratak površnom

NASLOV: Odiseja (The Odyssey) / SCENARIO I REŽIJA: Kristofer Nolan / ULOGE: Met Dejmon, Tom Holand, En Hetavej, Zendeja, Robert Patinson, Beni Safdi, Šarliz Teron, Samanta Morton, Lupita Njongo i dr. / TRAJANJE: 172’ / DRŽAVA: Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD / GODINA: 2026.

Odiseja je u svetske bioskope stigla sa bremenom velikih očekivanja. Nakon uspeha Openhajmera (2023), Kristofer Nolan dobio je praktično odrešene ruke, budžet od četvrt milijarde dolara i najsavremeniju IMAX tehnologiju kako bi ekranizovao Homerov ep. Rezultat je monumentalnih 172 minuta audiovizuelnog spektakla koji se reklamira kao „akcioni ep“. Međutim, kada se ogoli tehnička fasada i stišaju marketinški hvalospevi, ne možemo a da se ne zapitamo šta je epsko u ovom ostvarenju. Nolanova Odiseja jeste kinematografski trijumf, presedan jer je film u potpunosti snimljen IMAX kamerama. Međutim, ona je istovremeno i narativni promašaj koji antički mit svodi na niz isprepletanih avanturističkih epizoda, a dramu unutrašnjih svetova junaka na niz hladnih replika bez podteksta koje gledaocu ne ostavljaju prostor za promišljanje.  

Priča prati Odiseja (Met Dejmon), kralja Itake, na njegovom dugom putu kući nakon Trojanskog rata, dok se u paralelnom narativnom toku njegov sin Telemah (Tom Holand) suočava sa odsustvom oca, a žena Penelopa (En Hetavej) sa proscima koji joj opsedaju dvor. Treća linija prikazuje opsadu Troje i epizodu sa Trojanskim konjem koji u ovom filmu dobijaju svoj najbrutalniji i najrealističniji prikaz. 

Na 70milimetarskoj traci, fotografija Hojtea van Hojteme pučinu i najbanalnije pejzaže pretvara u impresivne prizore. U takvoj monumentalnosti, pak, dijaloške scene brzo postaju naporne, ponajviše zbog tempa plan/kontraplan smene koja prati svaku pojedinačnu repliku. Izostaje i tretman epskog karaktera ljudskog lika, kakav je postojao u Openhajmeru, gde se prodornost očiju Kilijana Marfija ravnala sa eksplozijama atomskih bombi. Agresivna i sveprisutna, muzika Ludviga Jerensona ne uspeva da nametne tenziju tamo gde je ni scenario ne nudi. 

Najveći nedostatak ipak leži u Nolanovom scenariju. Prvih dvadesetak minuta opterećeno je nezgrapnom ekspozicijom koja pokušava da uspostavi kontekst Trojanskog rata i sveta bogova, ali to čini kroz pojednostavljene dijaloge koji zvuče mehanički: ne kao razgovori, već kao objašnjenja upućena publici. Nolanu je i u ranijim filmovima zamerana sklonost ka dijalogu koji objašnjava umesto da otkriva, ali ovde je ta mana izraženija nego ikad. Poznat po poigravanju vremenom, reditelj i ovde koristi nelinearno pripovedanje. Film počinje dvadeset godina nakon izbijanja rata u Troji, u Itaki koja se raspada pod najezdom prosaca, dok se Odisejeva sećanja na rat i godine lutanja otkrivaju postepeno, kroz flešbekove i subjektivne vizure samog Odiseja i nekoliko drugih likova. Iako ovaj postupak na papiru deluje intrigantno, u praksi stvara haotičan ritam. Gledalac se konstantno šeta između hladne, političke drame u Itaki i akcionih sekvenci na moru. Tempo trpi upravo zbog te epizodičnosti: pojedine deonice, poput Odisejevih susreta s određenim mitskim likovima, deluju rastegnuto, dok druge, ključne za odnos oca i sina, prolaze suviše brzo da bi bile upečatljive. Umesto organskog rasta tenzije i osećaja mukotrpnog protoka vremena, dobijamo iscepkan kolaž.  

U tretmanu čudovišta vidimo opseg Nolanovih inspiracija. Kiklop je mešavina Gojinog Saturna koji proždire svog sina i del Torovskog košmara, dok su morska neman Scila i džinovski ljudožderi Lestrigonci nalik neprijateljima superheroja iz DC univerzuma Zeka Snajdera. Lik Kirke u tumačenju Samante Morton najbolje je što film nudi. Prizor u kome njeni prsti prelaze preko blatnjavih, iscrpljenih lica vojnika dok ona polako poprimaju svinjske crte deluje kao da je unet iz filma koji sebi dopušta veće rizike. Problem je u tome što ta scena, ma koliko upečatljiva, ostaje izolovano ostrvo kvaliteta usred inače neujednačenog putovanja. Koliko god Morton uspevala da u tih nekoliko minuta filmu donese gotovo demonsku živost, Kirka ostaje šraf u mehanizmu radnje, tek žena-čudovište, samo još jedna prepreka koju Odisej mora da savlada. Tako epizoda s Kirkom, ali i ona sa Kalipso (Šarliz Teron), deluju poput segmenata ubačenih zarad konzistentnosti sa epom, a ne kao sudbinska iskušenja koja menjaju glavnog junaka. Odluka da Helena i Klitemnestra ne budu samo sestre, kao u Homerovom epu, već bliznakinje, te da ih obe (sa jednakom strašću) igra Lupita Njongo, mogla je da bude dovoljno jasna poruka o tobožnjoj razlici između povoda i razloga grčkog pohoda na Troju. Nažalost, čak i tako jednostavan a efektan postupak unižen je jeftinim didaktičkim replikama koje ga uporno potcrtavaju. 

Agamemnon (Beni Safdi) je sablasna pojava koja se uruši onog trenutka kad lik progovori i prežvaće sve što je s velikom pažnjom prikazano na platnu i moglo bi se zvati elegantnim narativnim rešenjima da dijalog, koji prati montažnu sekvencu njegove tragedije, nije kašica za bebe. Hetavej kao Penelopa dobija prostor za ekspresivnost, ali ne i razvojni luk protagonistkinje, pa tako ne ostaje do kraja jasno da li je ikad žudela za prestolom ili bila verna ljuba. Prosci su karikature neprijatelja, a ne ljudi od krvi i mesa. U klimaktičnoj borbi na kraju filma, povici Roberta Patinsona, koji tumači lik Antinoja, skoro pa poprimaju komični ton negativaca iz dečijih animiranih filmova. Što se tiče Meta Dejmona, čini se da od samog početka nije bilo izgleda da zaseni Odiseja Rejfa Fajnsa u filmu The Return Uberta Pazolinija (2024).

Nolanova Odiseja nam otkriva autora koji je postao zarobljenik sopstvenog sistema rada. On uspeva da stvori film koji je grandiozniji, skuplji i tehnički napredniji od bilo čega što trenutno postoji u Holivudu. Ipak, u potrazi za kinematografskim savršenstvom, čini se da je zaboravio na samu suštinu priče. Umesto mitske potrage za izgubljenim domom i identitetom, dobili smo vrhunski izveden, hladan i pretenciozan spomenik autorskom egu koji podjednako pati od viška ekspozicije i manjka iskrene emocije. To je film koji se gleda sa strahopoštovanjem prema tehnologiji, ali sa potpunom ravnodušnošću prema sudbini kralja Itake. Odiseja ponavlja jedan stariji Nolanov problem: sklonost da centralnog junaka i njegovu unutrašnju dramu tretira pažljivo, dok se sve oko njega svodi na dekor kroz koji on samo prolazi. Od dubine Homerovog epa, Nolan se zadržava na poznatom i oprobanom, bez rizika da otvori pitanja na koja nema spreman odgovor. Tako adaptacija teksta, koji je vekovima cenjen upravo zbog bogatstva svojih sporednih figura, na kraju deluje kao propuštena prilika, uprkos tehničkim postignućima.

Naslovna fotografija iz filma Odiseja: Taramount Film Promo.