Polazak u srednju školu nikada nije jednostavan, a imati četrnaest godina samo po sebi zbunjujuće je i teško. U kratkometražnom ostvarenju Tarik (2025, 27’), nedavno prikazanom na Bašta Festu, glavni lik se suočava s još jednom prekretnicom — nakon incidenta u školi, prinuđen je da napusti Lazarevac i preseli se kod oca u Novi Pazar. Reditelj Adem Tutić tematici pristupa nežno i iskreno, vešto preplićući elemente porodične drame sa širim kontekstom društvenih netrpeljivosti.

Tarik, koga maestralno tumači Dimitrije Stanković, ne govori mnogo. Osećajući da nigde ne pripada, polako se povlači u sebe dok mu odrasli, poput mantre, ponavljaju da će sve biti u redu. Nenametljiva kamera direktora fotografije Filipa Tasića Tarikovo lice često obavija senkama ili ga ostavlja van fokusa, što produbljuje osećaj usamljenosti i odbačenosti. Film je prožet opipljivom, gotovo iskonskom tugom koja kao da se preliva sa ekrana. Atmosferi doprinosi i izuzetno evokativan lajtmotiv tananih melanholičnih nota. S druge strane, tu je prepoznatljiva melodija zvonjenja telefona — zabrinuta majka opsesivno zove, a zauzvrat dobija uobičajenu tinejdžersku bezvoljnost i zbrzane odgovore. Snaga filma leži upravo u toj autentičnosti: u prirodnim dijalozima i potpuno uverljivoj porodičnoj dinamici, gde majka pokušava da sve drži pod kontrolom dok se emocionalno nezreli otac sa dubokim i složenim osećanjima nosi tako što želi da ih se što pre oslobodi.

Tutić izbegava srećno razrešenje: Tarik poručuje majci preko telefona da je „sve u redu“ dok nas ta laž i modrica pod njegovim okom podsećaju na surovu realnost u kojoj se zatekao.

Naslovna fotografija iz filma Tarik: Bašta Fest Promo.