Kukavica: Blisko frontu

01/09/2026

Kritika filma Kukavica

NASLOV: Kukavica (Coward) / REŽIJA: Lukas Dont / SCENARIO: Lukas Dont, Anđelo Tisens / ULOGE: Emanuel Makija, Valanten Kampanj, Vilem de Srajver, Boris Buša, Matje Karpentje i dr. / TRAJANJE: 120’ / DRŽAVA: Belgija, Francuska, Holandija / GODINA: 2026.

Godina je 1916. Grupa belgijskih vojnika u vozu gotovo razdragano kliče ratne stihove na putu ka rovovima — atmosfera toliko nadahnjujuća da ne deluje da se iko boji rata. Ovom scenom počinje Kukavica (Coward), treći dugometražni film belgijskog reditelja Lukasa Donta, premijerno prikazan na ovogodišnjem Kanskom festivalu, a zatim i na Sarajevo Film Festivalu. Publici poznat po emotivnim kvir filmovima Blisko (Close, 2022) i Devojka (Girl, 2018), Dont ostaje u svom etabliranom stilskom izrazu i tematskom toposu, ovoga puta prikazujući zabranjenu gej romansu sa fronta.

Kukavica prati Pjera (Emanuel Makija), mladog atraktivnog plavušana maskulinih crta lica, koji se, na prvi pogled, od svojih saboraca izdvaja tek po tome što je ćutljiv, čime je zaradio nadimak „Tihi miš”. Frensis (Valanten Kampanj) je njegova sušta suprotnost. Ekstravagantan, mršav i ženstvenih manira, regrutovan je u vojsku kao deo „odbačenih”, male pozorišne trupe čiji je cilj da svojim nastupima održi moral vojnika. Dinamika glumačkog para, koji je za ovo ostvarenje podelio i nagradu za najbolju mušku ulogu u Kanu, predstavlja emocionalni, ali i narativni stub Kukavice. Uprkos fizičkoj pojavi, ali u skladu sa naslovom filma, Pjer ubrzo shvata da nema psihičku snagu da se na frontu suočava sa smrću. Frensis, s druge strane, vojnički ozbiljno pristupa svom „banalnom” zadatku: trupa ga naziva šefom, dok je on celim bićem posvećen misiji da u bolnicu, među vojnike u zavojima i veterane bez udova, unese malo vedrog duha uz kostime i fanfare.

Prvi kadar vešto sažima ton čitave ove ratne melodrame — strastvene emocije i pesma biće oslonac Kukavice kroz naredna dva sata. Muzika je mahom dijegetska, bilo da Frensis u kostimu žene nežno izvodi note stare francuske šansone ili da vojnici pred boj horski bodre jedni druge patriotskom pesmom. Za razliku od filmova Blisko i Devojka, koje karakteriše jednostavna narativna linija sa jasnom tačkom preloma, Kukavica je film razuđen u svojoj dramaturškoj napetosti, te kompleksniji i zreliji od autorovih prethodnih ostvarenja.

Suprotno protagonisti, Dont filmu pristupa sa izrazitom hrabrošću, koketirajući sve vreme sa ekscesnim i rizikujući da priču pretvori u neuverljivu. Jer, ne samo da deluje malo verovatno da su dreg performansi u vojsci dočekani sa ushićenjem, već je, šire posmatrano, bilo kakva romantizacija iskustva Prvog svetskog rata, kao i iskustva homoseksualnosti početkom 20. veka, izrazito klizav teren. Kako bi ublažio tu pompeznu tendenciju, Dont uvodi navodni metanarativni sloj kroz lik Pjera koji i sam preispituje umesnost predstava u ratnom kontekstu. Tako Kukavica bar delimično vraća svoje težište i uspeva da ostane „filmska priča” koja pre dočarava atmosferu onakvom kakvom je njeni likovi doživljavaju nego što insistira na dokumentarističkom realizmu.

Priča je doneta iz Pjerovog ugla, pa i kamera najčešće ostaje uz Makija, koji u debitantskoj ulozi pokazuje izuzetnu sigurnost. Glumačka ekspresivnost svodi se na neverbalnu komunikaciju — nijansiranje u grimasama, pogledima i pokretima, kojima se gradi homoerotična dimenzija odnosa protagonista. S druge strane, Kampanj Frensisa donosi sa neizmernim šarmom, a njegova zabavljačka moć deluje gotovo zarazno ne samo na druge vojnike, već i na gledaoce. Složenost ovih likova sastoji se i u njihovoj zameni uloga kada je ljubav u pitanju. Odjednom, Pjer će biti taj koji je spreman da se više žrtvuje i rizikuje. Koristeći se još i dobro potkrepljenom motivacijom i kontekstualizacijom, Dont uspeva u jednom od svojih najtežih nastojanja: da od naizgled neprijemčivog dezertera napravi lik kome smo empatično priklonjeni.

Kvir priče nisu više tako retke na filmskom platnu, a o njihovoj sve većoj vidljivosti govore i komercijalni uspesi filmova Mesečina (Moonlight, Beri Dženkins, 2016), Zovi me svojim imenom (Call me by Your Name, Luka Gvadanjino, 2017) ili Portret devojke u plamenu (Portrait of a Lady on Fire, Selin Sijama, 2019), ali i prijem većeg dela opusa Gzavijea Dolana. U tom smislu Dont ima zahtevniji zadatak kako bi se profilisao kao kvir glas svoje generacije arthaus autora. Iako se autorski pečat delom i gradi ponavljanjem, estetsko i tematsko recikliranje vremenom dovodi do zasićenja. Ipak, Kukavica se u odnosu na prethodna Dontova ostvarenja ističe narativnom kompleksnošću, istorijskim izmeštanjem, te pažljivo izgrađenim i glumački upečatljivo izvedenim likovima. A možda i iznad svega time što, za razliku od prevashodno emocionalne podloge filmova Blisko i Devojka, uvodi filozofsku dimenziju: hrabrost u ratu i hrabrost u ljubavi dve su sasvim odvojene kategorije.