Male stvari: Sledovi nasledstva

NASLOV: Male stvari / REŽIJA: Zvonimir Jurić / SCENARIO: Zvonimir Jurić, Jurica Pavičić / ULOGE: Marija Škaričić, Izudin Bajrović, Ivana Roščić, Juraj Lerotić i dr. / TRAJANJE: 80’ / DRŽAVA: Hrvatska, Slovenija, Srbija / GODINA: 2026.

Da li sve srećne porodice liče jedna na drugu možda je dopušteno raspravljati, ali svaka nesrećna izvesno jeste nesrećna na svoj način. Psihološki portret jedne takve porodice, opterećene problemima koje je život godinama taložio, donosi novi film Male stvari Zvonimira Jurića, koji se prikazuje u okviru takmičarskog programa Sarajevo Film Festivala. Kada otac (Izudin Bajrović) odluči da proda plac i maslinjak, ćerke Anica (Marija Škaričić) i Irena (Ivana Roščić) dolaze jednog zimskog vikenda u staru porodičnu kuću da posete njega i svog brata Ivana (Juraj Lerotić) i pomognu oko prodaje.

Iako film pruža priliku da upoznamo sve članove porodice, priča se ne gradi oko glumačkog ansambla. Narativ je, kao i sama porodična dinamika, čvrsto usidren u Anici koju Škaričić iznosi sa toliko uverljivosti da ne možemo a da ne pomislimo da njen lik od nekuda poznajemo. Anica je ta koja gotovo neprimetno nosi najveći teret, pokušavajući da sve i dalje drži na okupu. Kuva, sređuje, brine o očevom zdravlju, Ivanu, Ireninoj deci, pa čak i komšijama, dok se istovremeno suočava sa gubitkom muža. Takav fokus dolazi do izražaja i kroz pozicioniranje kamere, ponajviše u razgovorima sa Ivanom kada se u kadru uglavnom nalazi Anica, dok je brat često samo delimično vidljiv, zaklonjen ili potpuno izostavljen iz slike. Kao da ono što gledamo nije dijalog, već sestrin pokušaj da razgovorom dopre do nekoga ko joj stalno izmiče.

Njen trud ostaje nevidljiv onima koje pokušava da okupi „oko ognjišta“ jer je svako zaokupljen sopstvenim problemima. Irenin brak je pred raspadom, razdražljiva je i potreban joj je novac kako bi mogla da napusti muža. Ivan odbija da jede i nije raspoložen baš ni za šta osim za lov na lignje, a film nam, kao ni Ivan Anici, do kraja ne nudi pravo objašnjenje njegovog ponašanja. Otac, u prepoznatljivo balkanskom maniru, ne vodi dovoljno računa o svom zdravlju, pa i njegova briga pada na Anicu. Jurićevi likovi deluju sirovo i neprijatno stvarno: kao ljudi koje bismo zaista mogli zateći iza vrata trošne ostrvske kućice, u trenutku kada se porodični odnosi dodatno komplikuju podelom imovine.

Realističnosti, osim odlične glume i dobro izgrađenih likova, doprinose i pažljivo uklopljeni dijalozi. Film prirodno balansira između svakodnevnih, gotovo banalnih razmena sa elementima humora i onoga što se teško izgovara. Česte su tišine ili čak prekid razgovora, naročito u komunikaciji sa Ivanom, koji na pitanja poput „Hoćeš li da nam se pridružiš za stolom?“ odgovara jednostavnim „Ne.“. Kompleksnost porodične dinamike delom je posledica i međugeneracijskog jaza. U istoj kući susreću se tri generacije: deda koji na Jutjubu pretražuje Ornelu Muti i generacija Alfa koja komunicira kroz sopstvene „Skibidi toilet“ šifre. (Anica je, opet, spona između njih, pa i svojevrsni prevodilac.)

Upečatljiv vizuelni stil filma, čiju fotografiju potpisuje Marko Brdar, osnovni je sloj sveopšte skučenosti sugerisane slikom formata 4:3. Fotografija se mahom oslanja na prirodno svetlo ali, kako se većina scena odigrava u unutrašnjosti kuće ili nakon zalaska, likovi su često u senci ili slabo osvetljeni. Kuća ih drži okupljene u istom prostoru, gde fizička blizina paradoksalno ističe emocionalnu udaljenost. Upravo je u toj skučenosti psihološkog plana i prostora najveća snaga Malih stvari. Zato se naslov može shvatiti ironično: veliki problemi neretko se manifestuju upravo kroz male stvari. Jer, kada neprokuvana supa iz kesice postane draža od ručka koji je sestra skuvala, to je tek eksternalizacija duboko podrivajuće unutrašnje borbe.

Male stvari nešto su mračnija vizija porodičnih odnosa, te pitanja porekla i nasledstva, koja se poslednjih godina sve češće pojavljuju u regionalnoj kinematografiji, kroz filmove poput Kako je ovde tako zeleno (Nikola Ležaić, 2025) i Vetre, pričaj sa mnom (Stefan Đorđević, 2025), pa čak i Nakon ljeta (Danis Tanović, 2024). Jurić pritom ne pokušava da toj temi pristupi naročito radikalno, već se oslanja na poznate motive i situacije, studiozno ih gradeći kroz glumu, dijalog i atmosferu. Zanimljivo je posmatrati ga i naspram Za danas toliko (Marko Đorđević, 2024), koji se sličnim „malim stvarima“ svakodnevice obraća u gotovo suprotnom registru. Tamo one predstavljaju mogućnost međusobnog povezivanja, a kod Jurića su simptomi višegodišnjeg taloženja porodičnih problema. Male stvari i male stvari u tišini narastaju do velikih i važnih.

Naslovna fotografija iz filma Male stvari: Sarajevo Film Festival Promo.