Biće novih leta: All-inclusive, suze i znoj

NASLOV: Biće novih leta / REŽIJA: Gvozden Đurić / SCENARIO: Gvozden Đurić, Uroš Tomić / ULOGE: Tamara Krcunović, Zlatan Vidanović, Anđela Kribl, Mladen Lero, Olga Odanović i dr. / TRAJANJE: 95’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2026.

Porodica Škrbić je prototip beogradske (kvazi)građanštine. Primorani da žive u ograničenoj kvadraturi vidikovačkih solitera, odlazak na more vide kao nadu za beg iz sopstvene običnosti. Majka Senka (Tamara Krcunović) predvodnik je u ovoj opčinjenosti letovanjem — ona provodi mesece tražeći idealni turistički aranžman, a vikendom radi na letnjoj figuri sa drugim sredovečnim aerobik princezama (u stilu ženskih tabloidnih magazina). Nevolja počinje kada fond za isplatu putovanja nestane bez objašnjenja, a jedini potencijalni krivci postaju muž Andrija (Zlatan Vidanović), ćerka Ana (Anđela Kribl) i sin Luka (Mladen Lero). Bizarne okolnosti dovode ovu familijarnu četvorku do desetodnevnog skrivanja u stanu, gde se pretvaraju da su se otisnuli na put za mediteransku oazu u Turskoj. 

Biće novih leta, crna komedija Gvozdena Đurića, obrađuje ovu apsurdnu priču iz ugla Senke koja je, posmatrajući kako joj se porodični odnosi urušavaju pred očima, sve samo ne pasivna. Njena inicijativa da razotkrije krivca za finansijski krah stavlja je katkad u ulogu sluđenog matrijarha u maniru pozne Džoan Kraford, dok humor koji proizilazi iz njene preopterećenosti asocira na ležerniju varijantu detektivskih serija namenjenih malom ekranu. U Đurićevom rediteljskom potpisu je i prstohvat Almodovarovog beskrajnog interesovanja za napaćene dive iz predgrađa. Megalomanska glumačka pojava Tamare Krcunović udahnula je u junakinju primalno-ženski krik jedne urbane heroine koja je daleko od očajne domaćice iz nekadašnjih (pretežno maskulinih) filmskih pejzaža. 

Primorani da buku u stanu svedu na minimum, likovi replike razmenjuju resko ali šapatom. Ove zvučne okolnosti dodaju notu screwball karaktera glumi, pri čemu Senkin kuljajući bes nikada ne dobije priliku da pređe u istinski vrisak. Prigušeno domunđavanje između ukućana podseća i na izvrnuti omaž horor franšizi Tiho mesto (A Quiet Place, 2018-, Džon Krazinski), pri čemu prinudna tišina predstavlja pokretač dešavanja u priči, ali i potcrtava post-apokaliptičnu predimenzioniranost događaja u Senkinoj glavi. Žanrovski, elementi drame ponekad poprimaju grandiozne razmere koje nalikuju situacionoj duhovitosti domaćih serija. Pri tome se jasno primećuje Đurićevo scenarističko iskustvo u ovom domenu (Grupa, 2019; Mama i tata se igraju rata, 2022-2025), a ostavlja se prostor i za već najavljenu televizijsku adaptaciju ostvarenja. Interesantna je i vizuelna orijentacija direktora fotografije Dušana Grubina ka kontrastu između otvorenosti spoljašnjih ambijenata i zagušljivih krupnih planova u stanu Škrbićevih. Ovakav način snimanja inteligentno je uvezan sa poletnom montažom Zlatka Zlatkovića, odišući ležernim i humoresknim TV nadrealizmom.

Možda i ne iznenađuje što je je Đurićeva fabula, razvijena sa koscenaristom Urošem Tomićem, zapravo inspirisana istinitim događajima u Banjoj Luci. Dugogodišnje opaske o gramzivim paradajz turistima i paklenim dvadesetosatnim boravcima na graničnom prelazu postale su deo domaće pop kulture. Bez a priori osuđivačkog pokazivanja prstom, scenaristički duo Đurić-Tomić se jednostavno usudio da se zapita — ko je ta apstraktna „srednja” klasa u zemlji koja prolazi kroz post-socijalističku tranziciju, i koje su njene aspiracije? Škrbići su savršeno-nesavršeni u ovoj potrazi za jednom novom normalnošću postojanja. Postoji i svojevrsna perverzija u zagvirivanju iza zatvorenih vrata ovakvih domova, pri čemu kamera dovoljno dugo i sporo prebrojava svaku teglu kornišona i izgužvanu belu košulju, sabijenu u kutak skučenog porodičnog doma. 

Bilo da je namera da se popune žanrovske praznine u srpskoj kinematografiji, ili se tropovi američkih suburban komedija svesno parodiraju, oni svakako drže isprepletanu dramsku radnju na okupu. Njihova priča nije sama po sebi tragična, ali je ipak do sad ostala delimično neispričana. U Biće novih leta, detalji nikada ne ostaju zagubljeni u prenaglašenim, humorističkim izletima. Frakcije svakodnevnog života jednog još uvek nedefinisanog staleža prenose se kroz „smernice ukusa“ poput Senkinog naivnog topljenja kilograma na prevelikoj kućnoj traci za trčanje, želje da se izmeste u svekrvin (Olga Odanović) prostrani salonski dom na Senjaku, ali i postavljanja odmarališta u Antaliji za Meku i Medinu letnjeg gušta.

Iako je dinamika porodičnih odnosa skoro pa karikaturalna, mladi tandem Anđela Kribl i Mladen Lero ističe se uspešnim prenošenjem lingvističko-vrednosnog jaza između dece i roditelja. Čak i simpatična zastarelost pokojeg tropa, poput Hare Krišna prevare, donekle doprinosi samosvesnom tonu ostvarenja. Aludiranje na društvene teme poput generacijskih razlika i porodičnog nasilja nije, niti pretenduje da bude suptilno. Đurićev film izuzetno prefinjeno balansira između čistog entertainment-a i socijalnog komentara, pritom nedvosmisleno komunicirajući sa ciljanom publikom.

Biće novih leta postavlja temelje za jednu novu generaciju društveno osvešćenih komedija koje na drugačiji način promatraju i svedoče (in)direktnim posledicama ozloglašenih devedesetih. Pitanja koja su u odnosu na ratne filmove i njima srodne društvene drame skrajnuta na marginu izranjaju kao najvažnija u momentima istinskih previranja. Zajedno sa likovima koji se bore za svoje osunčano mesto u vidikovačkom pesku, publici je dopušteno da se zamisli nad sopstvenim pravom na lagodan život koje je vremenom preoblikovano u privilegiju manjine. Konkretnije, da li je Senka histerična žena u potrošačko-dokazivačkoj krizi ili jednostavno traži ono što joj, po osnovnim načelima ljudskih (građanskih, radničkih) prava, zaista pripada?

Naslovna fotografija iz filma Biće novih leta: Aleksandar Karaulić i Dušan Grubin.