Budućnost je svetla i nepodnošljiva: Život treba šutnuti

NASLOV: Budućnost je svetla i nepodnošljiva / SCENARIO I REŽIJA: Milena Grujić / ULOGE: Vladimir Gvojić, Radomir Nikolić, Nevena Popović, Tamara Milošević / TRAJANJE: 29’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2024.

Reči „projekcija“ i „projektovanje“ denominiraju nekoliko (sličnih) fenomena – prikazivanje filma, planiranje budućnosti ili, u psihološkom smislu, atribuiranje sopstvenih osećanja ili misli drugoj osobi i/ili situaciji.

Kratki igrani film Budućnost je svetla i nepodnošljiva mlade rediteljke i scenaristkinje Milene Grujić projektovan je, premijerno, na ovogodišnjem Bašta Festu. U njemu, glavni junak Marko (Vladimir Gvojić) zabrinuto projektuje dane koji mu predstoje. Marko pokušava da shvati kakva ga sudbina čeka, proživljavajući, kroz psihološki proces „kontra-projekcije“, ličnu neizvesnost kroz izvesnosti poznanika i slučajnih prolaznika.

Prvom rečenicom u filmu, koju izgovara Markova devojka Marija (Nevena Popović), autorka već ukazuje da će budućnost, ili barem onaj deo nje koji čini dan u nastajanju, biti teško podnošljiva: „Opet smo najzagađeniji grad na svetu“. Teskobnost takvog društveno-ekološkog stanja izrečena u uvodnoj replici već usmerava na atmosferu, radnju i psihološka stanja junaka.

Suočen sa unutrašnjim nemirima koji mu ne dozvoljavaju da sa svojom partnerkom uživa u epizodi Sunđer Boba čiji glas dopire sa naslućenog televizora van kadra, Marko odlazi u beogradski klub Manijak. Ime čuvenog lokala nije eksplicitno izrečeno, ali vanfilmsko prepoznavanje crvenih zidova prekrivenih posterima zahteva obradu ovog detalja kao važnog u dijegezi, pre svega jer služi građenju filmskog sveta u kojem likovi obitavaju. Upravo odabir ove i drugih, beogradskih i vangradskih, lokacija (Mia Medenica), omogućavaju Mileni Grujić da oslika unutrašnje pejzaže glavnog i sporednih likova, ali i širi, socio-psihološki krajolik u kojem se nalaze. Prostori su često prostrani, ali prazni, dok je opustošen mizancen delom uslovljen pandemijom koronavirusa, tokom koje se odigrava radnja. Kontrast takvoj otuđenosti jeste toplina kadrova usnimljenih analognom kamerom (Milica Drinić), a ostvarena kroz vibrantnost komplementarnih tonova i finu granulaciju slike. Vizuelna rešenja i pažljivi muzički odabiri uspostavljaju atmosferu nostalgične, melanholične prepuštenosti, sa tričavim naznakama nade.

U „kafani“, Marko sreće prijatelja Slobu (Radomir Nikolić). Lik ovog čoveka bez doma, posla i novca izgrađen je tek delom kroz njegove moralno upitne postupke. Naime, Milena Grujić ovaj životni, živopisni i kompleksni lik kreirala je kroz svega nekoliko scena i replika. Ako je Marko glavni lik, Sloba je krucijalni narativni element koji služi refleksiji (u onom ogledalskom smislu) i, time, dramskom progledavanju junaka, dakle promeni neophodnoj za razvoj filmske radnje. Osim Slobe, i drugo dvoje likova na koje Marko nailazi u vagabundskoj šetnji gradom, služe njegovom suočavanju sa sopstvenim strahovima.

Suptilno, pažljivo, ne zapadajući u isprazne tipizacije, Grujić kroz sporedne likove oslikava specifične društvene okolnosti koje su uslovile njihove sudbine. Budućnost je svetla – jer je puna mogućnosti. Takva je bila i za Slobu, i za Sašku, i za usamljenog starca. Budućnost je, ipak, nepodnošljiva, upravo zbog neizvesnosti u ostvarivanju njenih potencijala. „Šutni nešto, da se pomeri“, reči su koje Sloba izgovara, a koje bi mogle biti kontra-moto filma, ako se za primarnu misao-vodilju uzme tvrdnja iz naslova. Čak i nepodnošljiva u svojoj nepredvidivosti, budućnost ipak nudi priliku za promenu, ako se pojedinac na nju odluči – otud joj istovremeni potencijal i strahovitost. I zato baš u praskozorje, u začetak novog dana, Milena Grujić svog junaka, osvešćenog, vraća u naručje devojke od koje je pobegao. Marko bira da se odupre egzistencijalnoj anksioznosti koju nepoznata budućnost sa bebom donosi i hrabro preuzme odgovornost za nju – jer samo tako postoji mogućnost da u njoj „nešto pomeri“.

Dramaturška spretnost u izgradnji narativnog toka, u kome se jasno očitavaju školski prototip uvoda, razrade i zaključka, sa uredno pozicioniranim trenucima kulminacije i raspleta, film čine primerom dobro urađenog domaćeg zadatka. Svaki od pojedinačnih elemenata – fotografija, scenografija, dizajn zvuka, scenario, pa čak i gluma – ostvaruje nameravane efekte. Milena Grujić, međutim, skromno utiskuje autorsku nit koja sve ove komponente povezuje na distinktivan, upečatljiv način, onako kako je to učinila i u svom dugometražnom prvencu A.S. (25) (2019).

Budućnost je svetla i nepodnošljiva postaje delom mladih tendencija u domaćoj kinematografiji koje su, čini se, određene unificiranim stilskim odlukama, kolektivnim, gotovo generacijskim. Pitanje je, ipak, u kojoj je meri takva budućnost, iz kritičko-gledalačke perspektive, (ne)podnošljiva.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Budućnost je svetla i nepodnošljiva: Bašta Fest promo.