Ukoliko je knjiga Stefana Tićmija Ja sam Akiko više od igre reči, onda je istoimeni animirani film Damira Romanova (2024, 6’) više od igre pokretnih slika. Kako glavna junakinja polako postaje jedan od najpoznatijih likova domaće dečije književnosti, svaka reinterpretacija pokušava da odgovori na visoke standarde koje je postavio originalni materijal. Romanov tom materijalu ne robuje, već se služi njegovim motivima ne bi li stvorio novi svet i novi pogled na junakinju. Radnja filma smeštena je u školu, kalup koji uokviruje tela, kretanje i misli učenika i nastavnika. U „skockanom“ svetu, Akiko, koju ovaj put krasi neobuzdana kovrdžava riđa kosa, brzo se oslobađa stega prese. Koristeći jednu zimsku epizodu iz njenog života, film uspeva da prenese nadahnutost kojom pleni ova neobična devojčica. Animacija je uzbudljiva: upotrebom različitih tehnika digitalne animacije stvara se slojevitost i upečatljiva fluidnost pokreta. Muzika koju potpisuju Ljubičice nikada ne preovlada nad vizuelnim aspektom filma, već podržava i gradira svako novo otkriće. Film nežno ali odlučno preispituje ne samo uloge autoriteta u obrazovnom sistemu, već i prisustvo ustaljenih fraza i ukalupljenih načina razmišljanja. Kad se u obzir uzmu kratko trajanje filma i zaokruženost njegove priče, nije teško zamisliti i čitav serijal avantura male Akiko.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Ja sam Akiko: Animond fond promo.