Lazarev put: Ukipiti slobodu

NASLOV: Lazarev put / REŽIJA: Ivan Jović / SCENARIO: Monja Jović / ULOGE: Ivan Bosiljčić, Nebojša Dugalić, Judita Franković Brdar, Žarko Radić, Bojan Žirović, Anđela Popović i dr. / TRAJANJE: 90’ / DRŽAVA: Srbija, Grčka / GODINA: 2024.

Postavka u kojoj je činovnički aparat suprotstavljen pojedincu predstavlja oprobano sredstvo u oslikavanju apsurda svakodnevice pritisnute sputavajućim pravilima. Birokratija kao preduslov centralizovane države strogo je definisana procedurom i hijerarhijom, i kao takva lišena bilo kakvog prostora za odstupanja, odnosno nalazi se nasuprot slobodnoj volji. Lazara Ostojića (Ivan Bosiljčić) zatičemo u naizgled bezizlaznom administrativnom lavirintu na neimenovanom ostrvu gde se trudi da prikupi dokumentaciju koja mu je neophodna za povratak kući. Dok pokušava da izađe na kraj sa besmislenim formalnostima, deklarativno iznosi svoju predstavu o slobodi, usko povezanu sa profesijom putujućeg umetnika, koju, čini se, autori nastoje da ospore.

Zagonetne okolnosti u kojima se protagonista nalazi, jednostavni kostim i scenografija, ostrvski službenici specifičnih i usiljenih navika, nagoveštavaju alegoričan izraz kojim se film služi. Simbolika dvojstva je svuda i njoj je podređeno gotovo sve, od same strukture filma, preko kamere i glume, do imena protagoniste. Scene posete krutim i nepristupačnim činovnicima smenjuju se sa prizorima tokom kojih glavni lik, ulični umetnik – živa statua, izvodi svoju tačku. Spori i suvoparni dijalozi, repetitivne replike koje protagonista razmenjuje sa onima od kojih zavisi njegov odlazak sa ostrva presečeni su meditativnim prizorima, koji su ne samo nezgrapno ukomponovani u priču, već i ne uspevaju da doprinesu njenoj dinamici. Dihotomiju – u ovom slučaju kopno/more ili grad/priroda – najavljuju i panorame ostrva, međutim, onako kako su snimljene, često se čine primerenije prirodnjačkim i turističkim emisijama nego igranom filmu. Iako skroman, mizanscen dozvoljava detaljima-simbolima da budu uočljiviji: reditelj im je namenio krupne planove dodatno ih naglašavajući i čineći režiju nametljivom, kao da publici ne poklanja dovoljno poverenja (šahovska tabla kao predstava dualizma, akvarijumi i terarijumi u službi poređenja sa širinom prirode…). Od prve scene do trenutka u kom nam je predstavljena Lazareva istinska (neosvešćena) dilema, film ne uspeva da dobaci dalje od nizanja slika i situacija koje treba da nas uvedu u radnju, ali koje same, i pored svega, nisu dovoljno kompleksne.

Kadar-sekvenca razgovora između Lazara i višeg službenika (Nebojša Dugalić) predstavlja centralni i najupečatljiviji segment filma, budući da označava trenutak u kom zapravo upoznajemo glavni lik i nakon kog će uslediti razrešenje. Koristeći se formularom sa pitanjima koja zadiru duboko u privatnost i prošlost ispitanika, službenik postepeno suočava protagonistu sa sopstvenom istorijom. Istovremeno, kamera kruži oko dvoje likova u smeru suprotnom od kazaljki na satu pojačavajući dojam o retrospektivnom odmotavanju životne priče. Iako hrabro i potencijalno ubedljivo, ovakvo rešenje ipak ostaje nespretno primenjeno. O Lazaru o kom smo znali izuzetno malo, sada dobijamo veliki broj informacija, a dijalog koji nas do njih vodi posledično je opterećen klišeima i deklamacijama. Pored toga, saznanja kojima smo preplavljeni odriču svaku moguću naklonost prema njegovom liku jer je, da bi se profesionalno ostvario i osećao nesputanim, Lazar beskompromisno napustio sve – domovinu, porodicu i one kojima je bio potreban. Autori svesno nemilosrdno kompromituju protagonistu budući da je viđenje slobode, koje on kao samostalni putujući umetnik reprezentuje, suprotno onom koje oni zastupaju, a koje zajedništvo suprotstavlja individualnom. Gluma deluje neujednačeno: dok Dugalić uspeva da se izbori sa scenariom i da verodostojno prenese ideju o hladnom i jezivom referentu, Bosiljčić ostavlja utisak smetenosti i izveštačenosti, nastojeći stalnim zamuckivanjima da svoj lik učini realističnim.

Lazarev put se neumorno trudi da nas ubedi da gledamo nešto veliko, istovremeno zaboravljajući da bude samo film, odnosno umetnost. Česte paralele sa mitologijom i hrišćanskim učenjem ne uspevaju da kompenzuju nevešto ispričanu priču u službi tendencioznog slanja poruke. Ne ostavljajući prostora za tumačenja, film Ivana i Monje Jović podseća na nedodirljivi manifest koji, sputan u svojoj određenosti, na izvestan način uspeva da demantuje sam sebe.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

   Naslovna fotografija iz filma Lazarev put: Milan Kolarski/MegaCom Film Promo.