Sama reč, koja označava otrovno isparenje, kužnu klicu zaraze, u svojoj zvučnosti nosi dozu jeze, onostranosti. Kao naslov, ona savršeno obuhvata atmosferu i ton Mijazme (2024, 11’) Petra Tkaleca, brutalističke elegije o gubitku voljene osobe, koja se prikazuje na ovogodišnjem festivalu Filmski Front. Radeći na mašini koja prečišćava, odnosno razmenjuje životnu energiju, mladić (Vladimir Gvojić), iznureni izumitelj, pokušava da spasi život ogorčene, umorne starice (Sonja Vukićević). Odlaganje neizbežnog bolno je za oboje, iluzija mogućeg ozdravljenja psihološki razara staricu, a od mladića zahteva fizičku žrtvu. Predstavljajući nemoć medicinskog napretka naspram surovosti prirodnog poretka, reditelj razotkriva surovu i sebičnu stranu ljubavi. Briga za drugoga čini se kao očuvanje ličnog poseda, a ne poštovanje njegovih želja. Sa svakim novim pokušajem razmene energije netrpeljivost se gradira. U takvoj postavci naizgled nezgrapni dijalozi sačinjeni su od oštrih replika koje odzvanjaju, izlivaju se natopljene otrovnom, zaraznom gorčinom. Prostori u kojima se radnja odvija variraju od memljive, tehnofobične, betonski osipajuće realnosti stvaralačkog bunkera do sterilne reprezentacije lečilišta koju opseda olujni, bezgranični predeo svesti. Monohromni svet limitira nadražaje: fotografija Nede Mojsilović u fokus stavlja napeta, bolna lica, kontrastira upornost i odustajanje. Minimalističkim sredstvima postižu se izuzetno potentni efekti – prikazom crne boje koja se rastapa u vodi, praćene zvučnom pritokom kompozitora Rastka Jovića, mijazma postaje nešto više od atmosfere, opipljiva tvar koja obavija ne samo protagoniste filma, već i publiku.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Mijazma: Filmski Front promo.