Mirjana Karanović: Nije bitna priča o poraženoj osobi, već o onoj koja ustane i nastavi

„Ima golotinje.“ – upozorava Mirjana Karanović publiku pred drugu od tri projekcije svog novog filma, Majka Mara (2024, 96’), na 20. Ciriškom filmskom festivalu. Imajući u vidu socijalno-ekonomsku klasu, kompleksnost i drskost glavnog lika, kao i situacije u koje se smešta prosečan ženski lik domaćeg i regionalnog filma, možda je pre trebalo da budemo upozoreni na nju. Maru, junakinju filma, ženu koja je iako naslovno samo majka (i to samohrana), ujedno i finansijski izuzetno dobrostojeća i uspešna advokatica, ćerka, sestra, koleginica, a u vezi sa upozorenjem rediteljke koja Maru i glumi – i ljubavnica.

Majka Mara se bavi tugom uspešne i samostalne žene, temu koju retku prati kompleksan i dominantan ženski lik. Uz to, kao i u Vašem debitantskom rediteljskom filmu, Dobroj ženi (2016), protagonistkinja je suočena ne samo sa sobom i sopstvenim previranjima, već i sa društvom oko sebe. Šta je za Vas bio najveći motiv da se posvetite upravo ovoj temi? 

Volim priče o ženama koje su iskoračile iz onoga što mnogi ljudi zovu zonom komfora, to jest, prostorom u kom se osećaju poznato i sigurno. Zato moje junakinje i smeštam u situacije u kojima je izlazak u nepoznato važan korak na putu ka otkrivanju sebe. Takvim likovima se bavim jer su oni zanimljivi i dramaturški, a i meni lično. Verujem da je otkrivanje ko smo i šta sve u sebi nosimo nešto čime bi trebalo da se bavimo čitavog života i time ću se i ubuduće baviti.

Film prati Marino suočavanje s gubitkom sina – dotadašnjim glavnim faktorom za mnoge njene životne izbore i postignuća, kako ističe rediteljka. Marin princip ogleda se, pre svega, u njenom kategoričkom odbijanju da se prikloni očekivanjima okoline o tome kako bi trebalo da izgleda samohrana majka koja izgubi dete: bespomoćna, slomljena i poražena. Marina majka prvi je lik u filmu koji projektuje društvena očekivanja na Maru nakon gubitka sina, opisujući je kao „tikvu bez korena“. Predstavlja li za Vas taj trenutak sukob dva različita ženska pogleda – tradicionalnog (majčinog) i onog savremenijeg, hrabrijeg (Marinog)? Može li se u ovom odnosu sagledati smena generacija i promena perspektive prema ulozi žene u našem društvu?

U tradicionalnim, patrijarhalnim društvima žene često postaju najvatreniji branioci patrijarhalnih vrednosti. Majke se posebno izdvajaju u toj ulozi, ne iz zle namere ili želje da naude svojim ćerkama, već iz duboko ukorenjene potrebe da ih zaštite od ambicija koje smatraju nedostižnima. Tako se u vaspitavanju devojčica često prigušuju njihove aspiracije – poručuje im se da određeni ciljevi „nisu za njih“ jer su žene. U tom kontekstu, sve loše što se dogodi ženi koja pokazuje ambiciju i samostalnost – ono što se često naziva „muškim“ osobinama – se upravo pripisuje toj njenoj osobenosti. Muškarcima i mladićima se češće opraštaju greške i neuspesi, prema njima se pokazuje veće razumevanje, dok se ženama nameće osećaj krivice. Često im se poručuje: „Sama si kriva.“ Ako je žena, na primer, trpela nasilje, nameće joj se pitanje: „Kako nisi videla da je takav?“ Ovaj narativ konstantno svaljuje odgovornost na ženu. Marina majka, kao deo te tradicije, vidi svoju ćerku ili kao kažnjenu za nešto ili kao osobu koja bi trebalo da prizna poraz i ponaša se u skladu s društvenim očekivanjima – da postane smerna i slomljena.

Tražeći način da se suoči sa gubitkom sina, Mara u svojoj petoj ili šestoj deceniji života započinje strastven – i u filmu eksplicitno prikazan – odnos sa Milanom, značajno mlađim personalnim trenerom. Ovaj odnos, međutim, nije tek provokativni aspekt filma – upravo uz Milana, Mara po prvi put uspeva da izrazi svoje potisnute emocije i pronađe put ka sopstvenom unutrašnjem svetu. Ovakvim ponašanjem Mara postaje simbol razbijanja tabua ženske seksualnosti. Koliko je za Vas važno govoriti o tabu temama filmskim jezikom?

Tabui su alati koje su određene grupe osmislile kako bi kontrolisale druge ljude. Tokom istorije, često su postojale težnje da se manipuliše pojedincima i zajednicama, a tabui su jedan od načina da se ostvari ta kontrola. Uloga tabua može se primetiti i u porodici, gde roditelji koriste zastrašujuće priče – poput babaroge ili drugih strašnih posledica – kako bi podstakli poslušnost i disciplinu kod dece. Tabui su oduvek imali dvostruku prirodu: privlačili su ljude svojom zabranjenom, tajanstvenom stranom, ali su ih istovremeno i zastrašivali. Oni predstavljaju izazov i test ljudskoj pameti i hrabrosti.

Film se završava optimističnom notom, suprotno ustaljenom poretku domaćih filmova koji se bave tragedijom. Koliko je optimizam potreban domaćem filmskom stvaralaštvu?

Po prirodi sam optimista, mada priznajem pesimizam. Bilo je trenutaka u mom životu kada nisam verovala ni u sebe ni u ljude oko sebe. Verujem da nisam prva koja to govori, ali mislim da nije toliko bitna priča o osobi koja je poražena, već priča o osobi koja nakon pada ustane i nastavi dalje. Uvek treba da ustaneš i da napraviš prvi korak, pa onda još jedan, pa još jedan, pa možeš malo i da staneš, ali onda napraviš još jedan korak. To je nešto što sam i sama u svom životu radila i u šta duboko verujem – u sledeći korak. Verujem u snagu ljudskog duha i to je poruka koju želim da prenesem drugima, koliko god mogu i najbolje umem. Mislim da je sa tragedijom moguće živeti: moguće je nastaviti život, nositi se s teškim iskustvima i voleti život i ljude uprkos svemu.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Majka Mara: Zurich Film Festival Promo.