Sanja Živković: Svaki lik je glavni lik u svom filmu

Povodom specijalne projekcije filma Mačji krik (2024, 94’) u Dvorani kulturnog centra Beograda 26. februara razgovarali smo sa Sanjom Živković, srpsko-kanadskom rediteljkom i autorkom ovog ostvarenja. Mačji krik je adaptacija scenarija Gorana Paskaljevića, napisanog prema istinitoj priči o borbi Stamena za starateljstvo nad unukom, rođenom sa sindromom mačjeg plača. Film će biti prikazan i u Kulturnom centru Novog Sada (26. februar), Niškom kulturnom centru (27. februar), Studentskom kulturnom centru u Kragujevcu (6. mart) i Kulturnom centru Požarevac (7, 8. i 9. mart).

Tvoj drugi dugometražni film, Mačji krik, premijerno je prikazan na Festivalu autorskog filma nakon skoro godinu dana uspešne turneje po Americi i Evropi. Koji  aspekti priče posebno komuniciraju sa domaćom publikom, a koji su se pokazali kao univerzalni kroz reakcije na različitim projekcijama?

Ono što je svugde bilo primećeno jeste tema generacijskog sukoba, i o tome su se uvek vodili interesantni razgovori. Mlađa publika se uvek identifikuje sa mladom majkom koja je morala da ostavi svoje dete u bolnici usled nedostatka podrške od društva i partnera, dok se stariji više povezuju sa borbom oca Stamena protiv sistema i njegovom željom da po svaku cenu devojčicu dovede kući. Birokratija svuda postoji, ali je u Srbiji publika mnogo emotivnije doživela priču, jer su nam jako bliski problemi sa institucijama. Bolnije je, samim tim što ljudi ovakve situacije gledaju svakodnevno. Posebno je delikatna tema deteta ometenog u razvoju, s obzirom na to da se trenutno vodi borba za usvajanje Zakona roditelj-negovatelj, koji bi pružio finansijsku podršku ovakvim porodicama.

U prethodnim intervjuima si isticala da ti je lik Milene bio u fokusu psihološke obrade, dok u Paskaljevićevom scenariju prednost ima njen otac. Koji su ti kinematografski i literarni izvori poslužili kao inspiracija za prikaz kompleksnih ženskih likova, budući da žene imaju glavnu ulogu i u tvom prvencu Easy Land (2019)?

Bitno mi je da naglasim da nisam nužno stavila Stamena po strani. On je i dalje centralni lik, ali sam u scenariju primetila da je lik Milene pomalo nerazvijen. Na nju se gledalo isključivo kao na ženu koja je „odbacila“ svoje dete i otišla svojim putem, te sam se jednostavno zapitala ko je ona. Radoznalnost me je navela da je podrobnije istražim. Puno sam radila sa Andrijanom Đorđević (glumicom koja tumači Milenu, prim. aut.). Glumci uvek postavljaju puno pitanja o svojoj ulozi, i to je dobro, jer reditelja navode na razmišljanje. Zajedno smo maštale o junakinji i ko ona želi da postane u budućnosti. Na moj senzibilitet uticali su i filmovi Kena Louča, pogotovo Ja, Danijel Blejk) (I, Daniel Blake, 2016) kao i Andrea Arnold, još od njenog ranog rada na filmu Wasp (2003). Oba autora imaju veliku empatiju prema likovima i društvenu svest; oboje istražuju kako društvene strukture oblikuju individualne sudbine. Taj sirov i intiman pristup britanskom socijalnom realizmu, pogotovo Arnoldin izraz sa kamerom iz ruke i gotovo dokumentarističkom teksturom slike, oblikovao je moj osećaj za kadar koji diše sa likovima i prilagođava se njihovom kretanju, stvarajući osećaj bliskosti i istine. U svom radu težim istoj vrsti emocionalne bliskosti, da kamera ne posmatra sa distance, već da bude uz lik. Posebno me dotiče njen fokus na mlade žene i njihove unutrašnje tenzije. Kroz takvu empatiju i ranjivost pokušavam da gradim i sopstveni vizuelni jezik.

U tom smislu je interesantan način na koji prikazuješ oprečnost u Mileninom karakteru. Ona je sa jedne strane detinjasta i nesnađena u nemogućim okolnostima u kojima se našla, ali beskompromisno kontrira porodici i okolini. Da li je bilo izazovno prikazati svu složenost života (balkanskih) žena, bez ulaska na teritoriju stereotipne uloge pasivne žrtve–mučenice? 

Svaki lik je priča za sebe. Nisam je  posmatrala kao „žensku figuru” koja u društvu treba da bude bedna ili jadna, već kao osobu koja ima svoje ciljeve i probleme. Uvek polazim od toga da je svaki lik glavni lik u svom filmu. Ja sam nju tretirala na ovaj način, iako je u scenariju zapravo sporedan lik. Dala sam joj prostor i razmišljala o njoj kao o individui, a tek onda o njenom odnosu sa ocem. Mislim da me je između ostalog Vlada (Paskaljević, jedan od producenata filma, prim. aut.) i uveo u ovu priču, videvši da mogu da se poistovetim sa njom i prikažem aspekte njene ličnosti koji nisu bili vidljivi u originalnom materijalu.

Milena je vrlo jasno odvojena od ostalih žitelja mesta, takoreći ’supkulturno’: njen  savremeni stil oblačenja odudara od srpske varošice koja je zamrznuta u vremenu. Kako je tekla saradnja sa kostimografkinjom i scenografkinjom?

Kostimografkinja Senka Radivojević i scenografkinja Nevena Marković mnogo su doprinele ovom kreativnom procesu. Sa Senkom smo radili na tome da se na eksternom nivou odrazi Milenina različitost u odnosu na ustajao, siv grad. Što se tiče scenografije, bilo mi je važno da njen svet i njena soba budu nešto „pojačani” u odnosu na okolinu, s obzirom na to da ona sebe tako doživljava. Ovo je posebno dobro urađeno kada se Milenin „kutak” uporedi sa ostatkom kuće njenog partnera Igora.

Za Milenin lik važna je i muzika koju sluša, koja simultano predstavlja beg od realnosti i dodir sa urbanom kulturom Beograda o kome sanja. Da li numere Relje Popovića dominiraju igrom slučaja ili muzika ovog pevača ima specijalnu ulogu u prenošenju nečeg u vezi sa junakinjom?

Namestilo se da je direktorka fotografije Milica Drakulić pre Mačjeg krika sa Reljom radila na jednom spotu. Meni se i pre toga dopadala njegova muzika, ali je bilo presudno to što smo neprestano slušale Relju prilikom vožnje do lokacija u Požarevcu. Pesma Omađijala se može povezati sa Mileninim vrednostima i mislim da je baš dobar uvod u njenu priču. Pored Relje, prirodno je došla i Senidah, tako da smo se pobrinuli da dobijemo prava i za njenu pesmu Replay. Kroz muziku smo želeli da ilustrujemo i taj generacijski jaz. Stamen je čovek koji proslavlja svaku slavu i životni događaj na tradicionalan način, te uvek ima „kafanske” muzičare pri ruci. Milena želi da se isključi iz tog sveta slušanjem svoje muzike, jer se oseća kao da tu ne pripada.

Da li možeš da kažeš nešto o vizuelnim izborima u filmu? Pomenula si uticaj Andree Arnold i „dokumentarističke” kamere iz ruke.

Mislim da je za ovu priču bio važan nenametljiv rad kamere, koji na organski način prati radnju. Želela sam da kamerom budem prisutna i uhvatim realnost priče u stilu dokumentarnog izraza. Milica Drakulić je pomogla uzornim primerima koje je istakla, kao što je rad Kloi Đao, posebno film Jahač (The Rider, 2017). Kad sam pogledala Jahača, pomislila sam da je to ono što želim — intimno, sa osećajem spontanosti. Cilj je bio da se gledaoci emotivno „uvuku” u priču, bez nametanja estetike. Nisam želela da stilizacija odvlači pažnju.

Na koji način se proces adaptacije tuđeg scenarija (Goran Paskaljević, Đorđe Sibinović) razlikuje od razrade sopstvenog teksta, poput ostvarenja Easy Land?

To je dobro pitanje. Budući da nije moj scenario, morala sam da pronađem neki svoj ugao. Takođe mi je bilo izazovno da što vernije prikažem lokacije u filmu, poput bolnice. Sedela sam satima u čekaonicama kako bih osetila autentičnu atmosferu. Ta vrsta istraživanja nije bila deo kreativnog procesa za film Easy Land, jer je do te mere bio ličan. Trudim se da sve više izlazim iz svoje zone komfora i biram priče koje nisu toliko inspirisane mojim iskustvom.

Detaljno razumevanje zakona o starateljstvu sigurno je zauzelo pozamašan deo pripreme pred realizaciju filma. Da li je vremenska distanca između pisanja scenarija i premijere tvog filma napravila značajnu razliku u shvatanju tematike filma ili je „trulež” pravosudnog sistema ipak ostala nepromenjena? 

Mislim da isti problemi postoje od kad sam se ja upoznala sa scenarijom 2021. i  danas. I dalje sam puno u kontaktu sa Zoranom Živanovićem, „pravim” Stamenom, i njegovom porodicom. Osim minimalne podrške određenih socijalnih radnika, niko im nije posebno izašao u susret u pogledu finansijske pomoći. Nakon smrti supruge, čovek je ostao sam sa devojčicom i već više od sedam godina se požrtvovano bori. 

Kako je na tebe uticala dvostruka odgovornost koju si imala prilikom snimanja ovog filma — s jedne strane, prema delikatnoj prirodi ove priče, a sa druge, prema originalnom scenariju Gorana Paskaljevića?

Nisam puno razmišljala o očekivanju drugih, jer sam se zaista udubila u samu priču. Najveću odgovornost sam osećala prema stvarnoj porodici devojčice. Naravno da sam imala slobodu da izađem iz okvira dešavanja, i sve je prikazano znatno više „filmski”’ nego što se odvilo u stvarnom životu. Ipak, trudila sam se da prikaz bude što iskreniji i merodavniji, s obzirom da je to priča koja i dan danas traje. Za Gorana Paskaljevića mi je pomoglo i to što ga nikada nisam upoznala, iako je njegov sin Vlada moj prijatelj. Nisam to doživela kao pritisak ili ideju da moram da prenesem nečiju „nasleđenu” viziju. Prosto sam prišla tome kao adaptaciji scenarija za filmsko platno.

Da li bi volela da podeliš nešto o tvojim daljim rediteljskim planovima, u bližoj ili daljoj budućnosti? Postoji li žanr ili socijalna pojava koju imaš želju da obradiš po prvi put?

Jako mi je inspirativno istraživanje uticaja tehnologije na mentalnu bolest. Trenutno razvijam jedan takav film sa koscenaristkinjom–montažerkom filma Mačiji krik, Radom Vrabac. Nadamo se da ćemo moći da snimimo ovaj film u narednih nekoliko godina.

Naslovna fotografija Sanje Živković: Chris Mutton.

Fotografija iz filma Mačji krik: Milica Drakulić.