Kratki film Mine Simendić prikazan na ovogodišnjem Beldocs festivalu čita se kao video pismo, gde ja koje se obraća i ti kome se obraća ostaju neimenovani. Pismo razvijeno u formi poruke na telefonskoj sekretarici predočava sadržajem vrlo opšta, ali govornim sentimentom sasvim intimna promišljanja, ostavljajući mogućnost da se u lične zamenice uvuče bilo ko. Šetnje koje se neće desiti (2024, Srbija, 7′) nisu jednostavno virtuelna flanerija, već pre usmerena kretanja kroz sećanja koja slika poput ove nije u stanju da zadrži. Nasuprot mapiranju grada kroz lično iskustvo, kao, na primer, u Portretu moje majke Milice Tomić (1999), ovde je nemoguće upisati se u urbano tkivo. Ono je pričvršćeno, nesavitljivo i prilično otporno na prisvajanje. Pošto na svačijoj (Google) mapi ne može da se crta i piše, Simendić bira da u njoj govori, ističući uncanniness hoda po polupostojećem prostoru, konzerviranom i odloženom za neograničenu upotrebu. Šetnja se završava iznenada, kao što i počinje, bez impresivnog pomaka, što, doduše, nudi sloj autentičnosti: čini se kao da se ma ko od gledalaca spustio u mapu i svoj unutrašnji monolog upravljen ka drugom izgovorio naglas. Uz to, rediteljka je, kao i virtuelni hodač, sve – i producentkinja i scenaristkinja i montažerka svog puta. Film pogađa svoju malu metu: ulazi u prostor koji je i previše otuđen da bi se u njemu zadržavalo i nedovoljno otuđiv da bi se potpuno napustio.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Šetnje koje se neće desiti: Beldocs promo.