Slučaj Goldman: Aksiom pravde

NASLOV: Slučaj Goldman (Le procès Goldman) / REŽIJA: Sedrik Kan / SCENARIO: Natali Hercberg, Sedrik Kan / GLUMA: Arije Vorthalter, Artir Harari, Nikola Brijanson i dr. / TRAJANJE: 115’ / DRŽAVA: Francuska / GODINA: 2023.

„Nevin sam zato što sam nevin. Ne zato što određene osobe stavljaju naglasak na ovu ili onu crtu mog karaktera ili ponašanja.“ U pitanju su reči koje glavni junak dovikuje sa optužničke klupe i koje će sasvim sigurno odzvanjati kao jedna od učestalo citiranih replika iz filma Slučaj Goldman Sedrika Kana, premijerno prikazanog u Kanu 2023, a u Srbiji na ovogodišnjem Festivalu francuskog filma.

Tautološka operacija koja okrivljenog dovodi do uspostavljanja navedenog aksioma sažima ukratko i sadržaj ove strastveno izvedene oratorske drame čija napetost proizilazi iz dijaloškog toka suđenja. Radnja se, sa izuzetkom dve-tri kraće scene, gotovo u celini odigrava u sudnici, koja sama po sebi sadrži metateatarske prerogative, dodatno naglašene govorom junaka koji negde pri početku filma ističe da za cilj svoje odbrane postavlja raskrinkavanje, odnosno dekonstruisanje pozorišnog karaktera/izrežiranosti procesa.

Rediteljsko rešenje prati model sudskih drama prevashodno ukorenjenih u tradiciji američke kinematografije[1], proteklih godina reaktulizovanih što iz političkih što iz kinematografskih razloga. Uticaj korona-kinematografije fokusirane pretežno na one-room drame u ovom slučaju kroz predstavljanje retorike i toka suđenja nastoji da ukaže na njegovu političku pozadinu. Drugim rečima, Slučaj Goldman izolovanjem prikaza procesa razotkriva represivne mehanizme suštinski segregiranog društva.

Zasnovan na istinitim događajima o oružanoj pljački sa smrtnim ishodom za koju je optužen francuski državljanin, poreklom poljski Jevrejin (eklatantna paradigma „deteta Šoe“), Pjer Goldman – zahvaljujući svojoj autobiografiji proglašen svojevrsnom ikonom francuske levice – film elegantno zaobilazi deskriptivni prikaz „istinitih događaja“ i svedenim filmskim i naglašenim teatarskim sredstvima akcentuje fiktivnost pocesuiranja krivičnih dela. Izazov transponovanja izrazito razgovornog filma vizuelnim sredstvima rešen je naizgled jednostavnim, premda vrlo dinamičnim smenjivanjem krupnih i srednje krupnih planova, pri čemu se kompozicijom pojedinačnih kadrova stvara latentna iluzija scenskih zastora, svojevrsni veo distance između govornika i slušalaca.

Portretisanjem Goldmana kao lucidnog ekstremiste, sklonog svesnom prihvatanju odgovornosti za počinjene prestupe i negiranju pripisane krivice za ubistva, film ukazuje na radikalnu prirodu jednog karaktera koji svojim stavom raskrinkava sistemsko sporovođenje društvene nepravde ukorenjeno u rasizmu, toj vešto skrivanoj boljci „građanske“ Francuske. Malobrojne scene koje se odvijaju van prostora sudnice pružaju malo uvida u kontekst dešavanja, te otkrivajući detalje odnosa okrivljenog i advokata odbrane (Žorž Kežman, istaknuta ličnost francuske političke scene, branitelj kajeovaca i novotalasovaca, kao i brojnih javnih ličnosti u Francuskoj i šire) – „imaginarnog“ i „salonskog“ Jevrejina – istovremeno naglašavaju antisemitske aspekte procesa i zamagljuju njegov značaj u kontekstu razvoja levičarske misli u Francuskoj 1970-ih godina. Publika je predstavljena kao relativno neartikulisana levo obojena podloga priče, dok je marksistička premisa filma artikulisana pre svega kroz dijalektičku prirodu sudskog ispitivanja i dijalektički odnos između dvojice glavnih junaka.

U tom pogledu, film kroz jednu de facto istorijsku tematiku jasno odgovara na neke od dominantnih diskursa današnjice, koji naivno pretpostavljaju rasno nešto ipak prečem klasnom pitanju. Dinamika odnosa okrivljenog i njegovog advokata, osim što uspostavlja narativni tok filma i glumačku interakciju, sugeriše da činjenica nevinosti etički stoji iznad logike koja tu istu nevinost dokazuje. U skladu sa snažnim rezonovanjem filma sa aktuelnom političkom situacijom (pre svega sa evropskom i globalnom recepcijom konflikta u oblasti Gaze), kao naročito značajne se ističu Goldmanove završne reči na suđenju: „…ne bih želeo da kažu da sam se ponašao kao Jevrejin, tvrdeći da Jevrejin ne može da bude ubica, jer neko ko tako nešto može da pomisli, takođe je antisemita“[2].

U svetlu zakonodavnih implikacija replike navedene na početku teksta, inscenacija i ekranizacija Goldmanovog procesa podstiče na razmišljanje o upotrebi i procesuiranju dokaznog materijala, o presumpciji nevinosti i dokazivosti zločina, ističući da je okrivljeni kriv zato što postoje dokazi da je počinio neki zločin, a ne zato što se na osnovu opresivnih društvenih mehanizama pokazuje da neko može ili ne može da izvrši zločin. Beskompromisnom iskrenošću i harizmatičnošću svog očito pravdoljubivog karaktera, Goldman nezavisno od dokazivanja sopstvene nevinosti pred licem zakona dokazuje nevinost i obespravljenost ugnjetavanih, rekreirajući svojom izvedbom nešto između – govoreći u post-68-aškom duhu – „belog crnca“ Normana Majlera i proletera Crvenih brigada. Stavljanjem fakcije drame u službu preispitivanja fikcije zakona, Sedrik Kan svojim filmom progovara u ime jednog još onda umirućeg ideala, čiji prikaz nikako ne može biti umeren, jer ideali to nisu, čak iako često neprimetno izgore između stranica istorije i zavesa realpolitike.

[1] Neki od takvih američkih filmova jesu: Nirnberški proces (Judgment at Nuremberg, Stenli Krejmer, 1962), Ubiti pticu rugalicu (To Kill a Mockingbird, Robert Maligan, 1962), Presuda (The Verdict, Sidni Lumet, 1982), Vreme za ubijanje (A Time to Kill, Džoel Šumaher, 1996), Narod protiv Larija Flinta (The People vs. Larry Flynt, 1996) ili skorije Suđenje Čikaškoj sedmorici (The Trial of the Chicago 7, Aron Sorkin, 2020). Kao najneposredniju referencu, pomenimo primer i iz francuske kinematografije: Anatomiju pada Žistin Trije (Anatomie d’une chute, 2023), laureat Zlatne palme na prošlogodišnjem kanskom festivalu.

[2] Ove Goldmanove reči dodatno dobijaju na značaju ne samo ako se u obzir uzme aktuelna geopolitička retorika, već takođe u kontekstu primera iz sudske prakse koji pokazuju kako se pogrešnim adresiranjem rasnog pitanja manipuliše javnim mnjenjem i relativizuje individualna krivica, kao što je 1990-ih u SAD-u bio slučaj prilikom suđenja O.Dž. Simpsonu.

Naslovna fotografija iz filma Slučaj Goldman: Festival francuskog filma promo.