Sunce nikad više: Vidov krug

NASLOV: Sunce nikad više / REŽIJA: David Jovanović / SCENARIO: David Jovanović, Đorđe Kosić / ULOGE: Rastko Racić, Dušan Jović, Nataša Marković, Radovan Miljanić, Joakim Tasić, Svetozar Cvetković i dr. / TRAJANJE: 72’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2024.

Ostanak i opstanak su ponekad pojmovi suprotnog značenja i upravo ih u takvoj relaciji zatičemo u dugometražnom rediteljskom prvencu Davida Jovanovića, koji se u Srbiji premijerno prikazuje na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, u selekciji Hrabri Balkan. Njihov antagonizam predstavljen je kroz bliskost oca i sina – što je zgodna ironija već u samoj postavci – tačnije kroz odnos tradicije i budućnosti, u kom prva nastoji da služi drugoj, ali biva primorana da se povuče. Kako obližnji ugljenokop osetno narušava kvalitet života stanovnika malog mesta u istočnoj Srbiji, tročlana porodica nalazi se pred dilemom od koje zavisi sudbina njihovog imanja i najmlađeg člana.

Zidar Vid (Dušan Jović) zagriženi je cinik i idealista, poraženi pregalnik koji svoju ogorčenost dodatno ilustruje psovkama i pljuvanjem, ne birajući vreme i mesto, a jedino zadovoljstvo pronalazi u svom sinu Duletu (Rastko Racić) sa kojim gradi mali plastenik dok se za to vreme u okolini uglavnom ruši. Nakon što je raskrstio s crkvom i Bogom, od natkrivene bašte sa detetom stvara oltar u koji ne uspevaju da prodru trunje i opiljci iz rudnika. Autor prvu važnu nit filma izvlači iz Vidove impulsivne pravdoljubivosti zbog koje zagorčava život sebi i drugima. Naime, ostajući dosledan principima, Vid sopstvenog sina lišava zdravog odrastanja koje, uprkos svesrdnom angažovanju, ne može da nadomesti. Druga nit se tiče perspektive malog deteta zbunjenog sredinom i situacijom u kojoj se porodica nalazi. Njeno opisivanje reditelju je otvorilo najviše prostora za igru, a reklo bi se i da je njoj posvećena naročita pažnja: predstavljena je vizuelno-zvučnim asinhronizmima, povremenim izmeštanjima od stvarnosti i snolikim štimungom. Iako su Vidovi nazori za Duleta verovatno suviše apstraktni, sin nedvosmisleno čita očev pijani galimatijas, prepoznaje nezadovoljstvo i tugu, dok istovremeno mikroklimu staklenika doživljava kao mikrokosmos i poslednje utočište.

Insistiranjem na sveopštoj bedi malog opustelog mesta i zloslutnim zvučnim efektima koji ponegde nadglašavaju same protagoniste, Jovanoviću polazi za rukom da stvori gotovo postapokaliptičnu atmosferu učmalosti i fatalnosti. Opšti planovi ugljenokopa često su snimani bez neba, kome je tek na mahove ostavljeno sasvim malo prostora uz gornju ivicu kadra, ističući na taj način teskobu proisteklu iz aktivnosti rudnika koji bezmalo izgleda kao sablastan tapet svakodnevice. Izuzev komšije Rađa (Radovan Miljanić) koji nastupa kao posrednik između kompanije i Vidove porodice, ne upoznajemo direktne predstavnike preduzeća koje eksploatiše rudu; štaviše ne vidimo jasno ni angažovane radnike (sem u simboličnoj sceni u kojoj predstavljaju smrt), čime je čitava afera u potpunosti lišena bilo čega humanog. Nasuprot takve sive nečovečnosti autor postavlja čistu veru koja je, iako sveprisutna, najuočljivije otelotvorena u mladom svešteniku (Joakim Tasić). Iako stvara diskretnu i značajnu vezu između mladića i Duleta, čini se da se Jovanović u ovom segmentu filma gubi u izuzetnom simboličkom potencijalu religije.

Sunce nikad više obiluje detaljima i simbolima poput opominjujućeg ujednačenog kapljanja pokvarene česme, jukstaponiranja cvrkuta ptica i prizora ugljenokopa, motokultivatora koji u prikolici odvlači delove komšijske kuće, vlaških narikača ili ikone svetog Trifuna iza koje zjapi pukotina na zidu. Oni neretko dopuštaju nekoliko nivoa značenja i izazivaju gledaoca da ih interpretira, ali ponegde i bivaju svedeni na nametljivu metaforu. Takođe, u poređenju sa upotrebom religijskih motiva, Jovanović se mitologijom i antičkom istorijom služi spontanije i duhovitije, pa se tako Dule nađe među skamenjenom grupom komšija koja podseća na nesrećnike iz Pompeje, što, između ostalog, pojačava dojam o smrtonosnoj pretnji.

Gluma je, čini se, opterećena poslovičnim i naizgled nepremostivim problemom srpskog filma – naglaskom (u ovom slučaju navodno karakterističnom za istok Srbije). Očigledno nespretno se njime služi Nataša Marković koja tumači majku Adu, time zasenjujući potencijalno dobru ulogu, ali s istom poteškoćom se suočavaju i drugi članovi ansambla.

Sunce nikad više uspeva da harmonizuje ono što podseća na naturalizam jugoslovenskog crnog talasa sa fantastičnim elementima, te da taj sklad integriše u priču o odrastanju i bolnom žrtvovanju ideala. Iako se, pritisnut brojnim značenjima i otvorenim temama, na trenutke čini nedorečenim, Jovanovićev film ipak predstavlja autentičan i smeo rediteljski debi.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

   Naslovna fotografija iz filma Sunce nikad više: © 2024 Pointless Films, Festival autorskog filma Promo.