Sve što s tobom nije u redu: Sajber-sestrinstvo

NASLOV: Sve što s tobom nije u redu (Vse, kar je narobe s tabo) / REŽIJA I SCENARIO: Urša Menart / ULOGE: Anuša Kodelja, Klara Kuk, Mojcar Fatur, Matija Vastl i dr. / TRAJANJE: 97’ / DRŽAVA: Slovenija, Nemačka, Srbija / GODINA: 2026.

Ako su virtuelni odnosi bolest savremenog doba, šta od njih ostaje kada se preliju u realnost? Odgovor na to pitanje pruža nam film Sve što s tobom nije u redu, novo ostvarenje slovenačke rediteljke Urše Menart, premijerno prikazano na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu, a nedavno i kao deo takmičarske selekcije na Filmskom Festivalu u Herceg Novom. U svom drugom dugometražnom igranom filmu, autorka se vraća u young adult svet viđen iz ugla milenijalca, temi koja je činila okosnicu i njenog prvenca Neću da budem luzerka (My Last Year as a Loser, 2018).

Kada joj majka premine usled bolesti, Maruša (Anuša Kodelja), koja se radi njene nege vratila iz Berlina u rodnu Sloveniju, zatiče se u emotivnom vakuumu. Jedini beg od realnosti predstavlja joj dopisivanje sa novom prijateljicom Aljom (Klara Kuk). Nakon što Maruša odluči da se nenajavljeno pojavi na njenom pragu, priča o virtuelnoj bliskosti iznenada dobija neočekivanu dimenziju. Noseći element filma upravo je hemija između glavnih junakinja. Njihova dinamika, na granici opsesije, funkcioniše kao studija slučaja modernih odnosa – bez obzira na lakoću virtuelnog zbližavanja, uvek predstoji test realnosti kao završni ispit. Izuzetna glumačka igra i precizno rediteljsko vođenje opredmećuju ovo prijateljstvo na platnu. Tenzija između glavnih junakinja povremeno ide čak do ivice homoerotičnosti; iako se ta linija formalno ne prelazi, zaokret scenarija u tom pravcu i dalje bi bio sasvim u skladu sa unutrašnjom logikom filma.

Osobena estetika filma Sve što s tobom nije u redu glavni je oslonac autorskog pečata Urše Menart. Prikazujući emocionalni dijapazon protagonistkinje — od teških životnih udaraca poput smrti roditelja, do sitnih radosti neočekivanog prijateljstva — film prepliće realizam turobne svakodnevice sa snolikim atmosferom koja budi osećaj slobode. Vizuelnom doživljaju najviše doprinosi upečatljiva fotografija Roja van Egmonda koja hvata hiperstilizovane kadrove klupskih noći, novogodišnjeg vašara i pastelnih nijansi pučine Baltika. Celokupan estetski doživljaj nadograđuju kostimografija i detalji poput šminke, najizraženiji u profilisanju lika Alje. Poseban šarm filmu daje i najmanja glumica sa seta, dugodlaka jazavičarka Bili. Njeni značajni pogledi i mikrodoziranje feminizma kroz netrpeljivost prema muškarcima unose diskretan humor, čineći ovu ulogu upečatljivom i srodnom Snupu u Anatomiji pada (Anatomy of a Fall, Žistin Trije, 2023).

Susret u stvarnom svetu donosi Maruši spoznaju da Alja sa interneta i Alja uživo nisu sasvim ista osoba. Kroz taj motiv raskoraka između stvarne ličnosti i onlajn imidža, film suptilno hvata i specifičnu „nepodnošljivu lakoću postojanja” u prostoru društvenih mreža u kom, uprkos svim pritiscima, uvek možemo kreirati svoju verziju istine. Ipak, autorka odbija da osudi svoje likove, pa čak i u slučaju klabinga nakon majčine smrti. Nema nikakvog metanarativa koji bi nam sugerisao da su protagonistkinje čudakinje, pa čak ni da kapuljača sa zečijim ušima nije prikladna za radno sposobni uzrast. Film tako uspeva da zadrži toplu iskrenost coming-of-age žanra i u tom smislu Maruša u očima publike eventualno može da bude ženski Holden Kolfild, ali nikako Merso.

Najveća vrednost filma leži u tome što bez velike pretencioznosti, a sa dosta autentičnosti, progovara o slojevitim motivima današnjice – oko centralne teme odnosa dveju junakinja, ostali motivi se kaleidoskopski uklapaju i prirodno nadovezuju. Ipak, film ima pomalo neujednačen ritam uzrokovan novim zapletima i raspletima u samoj završnici, koja bi mogla predstavljati jedan izolovan kratak film za sebe. Uprkos tome, ova delimična dramaturška preopterećenost kraja ne narušava njegovu strukturu u celini koju uspešno uspostavljena atmosfera i emocije održavaju.

Zanimljivo je i da je ovo, nakon prošlogodišnjeg zapaženog ostvarenja Nestašne devojke Urške Đukić, već drugi film slovenačke rediteljke koji u središte stavlja razotkrivanje ženskog mikrokosmosa. U širem kontekstu, ostvarenje Urše Menart može se posmatrati i kao deo novog talasa indi filmova o kompleksnim ženskim antiheroinama i njihovim unutrašnjim svetovima — svojevrsne savremene reinkarnacije duha Frances Ha (Noa Baumbah, 2012), kojoj pripadaju i skorašnji naslovi Da imam noge, šutnula bih te (If I Had Legs I’d Kick You, Meri Bronstin, 2025) i Oprosti, ljubavi (Sorry, Baby, Eva Viktor, 2025). U tom smislu, Menart dopunjuje ovaj kanon svojom autorskom dramom, stvarajući priču o rastancima, susretima i upoznavanju sebe, i to u okviru još uvek neiscrpljenog — a autorkama i publici inspirativnog — digitalnog konteksta.

Naslovna fotografija iz filma Sve što s toom nije u redu: Filmski Festival Herceg Novi.