Godina 1944, zavejano alpsko seoce nadomak grada Trento, kameno ognjište i porodična trpeza sa seoskim učiteljem na čelu. Kamera je statična, zarumenela deca na ekranu se došaptavaju, a publika se već meškolji u stolicama, očekujući da opet, po ko zna koji put, gleda jednu te istu italijansku istorijsko-porodičnu dramu. Ipak, rediteljka Maura Delpero se u ostvarenju Vermiljo (Vermiglio, 2024, 119’), nagrađenom Gran prijem žirija u Veneciji, uspešno iskobeljava iz preteće lavine trivijalne pretencioznosti.

U fokusu je porodica Gracijadei, ušuškana u snežno-belim nedrima planinskih obronaka severne Italije, čija nenametljiva svakodnevica potresa dolazak ratnog veterana Pjetra (Đuzepe de Domeniko). Zagonetni Sicilijanac remeti kućnu konstelaciju, prvenstveno sudbinu najstarije ćerke, Lučije (Martina Skrinci). Delpero porodičnu intimu (de)konstruiše svedenim dijalozima, tako da je čak i polaritet južnjačkog partizana Pjetra i ruralne rigidnosti porodice izveden suptilno, najpre opozitnim dijalektima sunarodnika „sveže“ ujedinjene Italije.

Uprkos strogosti roditelja, zabeležen je čitav mikrokosmos odrastanja, isprepleten nežnošću i snežnim pahuljama – ušuškane razgovorancije, molitve Blagoj Mariji, prigušeno buntovništvo i otkrivanje sopstvene telesnosti. Tanane mlade duše i krajolik zaseoka Vermilja bujaju (ali i venu) pred našim očima. Protok vremena, simetričan poput peščanog sata, kinematografski je dočaran, a auditorno „uglancan“ izlizanom, ali upečatljivom upotrebom Vivaldijeva Četiri godišnja doba.

Vermiljo je među retkim festivalskim hitovima koji pod lupu stavlja ovaj kutak italijanske provincije, a možda i jedini u kome tradicija Trentina ima odlučujuću ulogu. Vešto prevazilazeći svoju ukalupljenost, film otkriva nove horizonte (ženske) egzistencije u stegnutom okrilju varošanskog katolicizma i italijanske vergogne. Poput prećutnog svedoka, gledalac zajedno sa objektivom gubi dah dok posmatra teskobnu familijarnost života.

Naslovna fotografija iz filma Vermiljo: Film Fest Gent promo.