Za sada bez dobrog naslova: Karanovićeva društvena meta-igra

Reditelj i scenarista Srđan Karanović kao da je celu svoju karijeru uložio u istraživanje dometa filmske umetnosti, kako kada je u pitanju raspon tema, tako i u pogledu forme, odnosno načina uobličavanja filmske priče. Ipak, raznolikost u njegovom slučaju nije sinonim za svaštarenje, pre je mozaičnost njegovog stvaralaštva sredstvo da se progovori o odnosu ličnog i društveno-političkog.

Već svojim prvim dugometražnim filmom Društvena igra (1972), Karanović je glasno najavio zaljubljenost u novo, prezir prema okoštalom i oportunom, predvidivom i ušuškanom, kao i smelost da se upušta u neizvesno. Redovno je radio sa naturščicima i gajio naklonost prema malom, često neostvarenom čoveku. Služio se eksperimentom kada je govorio o svakodnevnom i tih pravaca se čvrst držao kroz ceo svoj opus. I kada se prihvatio književnog predloška i 1980. godine snimio Petrijin venac, radilo se o ekranizaciji dela od komunističkih vlasti prokazanog i zabranjivanog pisca Dragoslava Mihailovića, napisanog na neknjiževnom dijalektu.[1] U Petrijinom vencu je jugoslovensku kinematografiju upoznao sa Mirjanom Karanović, kao što je gorepomenutim prvencem iz anonimnosti izvukao Ratka Tankosića, kasnijeg Sarmu (Specijalno vaspitanje, Goran Marković, 1977) i jednog od najživopisnijih domaćih epizodista.[2]

Poput Felinija u Osam i po (8½, 1963), Godara u Preziru (Le mépris, 1963) ili Trifoa u Američkoj noći (La nuit américaine, 1973), čini se da je Karanović krajem 1980-ih osetio da je došlo vreme da na primeru još jednog „malog čoveka“, a posredstvom metafilma iznese i zapažanja o sopstvenoj profesiji. Rezultat je Za sada bez dobrog naslova (1988, 89’)[3], koji već naslovom provokativno sažima ono što film nudi. Pre svega, tu je jedan neimenovan reditelj u svom poslednjem pohodu na smisao, a zatim i zemlja, već načeta, zaljuljana i neprilagođena, drugim rečima gotovo nesposobna da tom smislu doprinese. Sve je neizvesno, neshvatljivo i bezimeno. Meto Jovanovski tumači autora rešenog da snimi dokumentarni film o uzurpiranoj i žigosanoj ljubavi, međutim kako su protagonisti te ljubavi Srbin Miloljub (Čedomir Orobabić) i Albanka Nedira (Sonja Jačevska), oboje iz okoline Prištine, priča postaje mnogo veća od umetničkog procesa. Situacija na Kosovu i Metohiji koja je već 1980-ih bila obeležena eskalacijom međunacionalne netrpeljivosti,[4] važna je podloga priče. Ipak, Karanović ističe da nije imao nameru da napravi „film o Kosovu“, već o manipulaciji.[5] I zaista, služeći se opsenarskom prirodom sopstvenog zanimanja koje se temelji na manipulaciji stvarnosti, Karanović istražuje ramifikacije ovog fenomena. Etničko-religijska složenost Jugoslavije ispostaviće se kao zahvalan teren za takvo istraživanje. Lik Jovanovskog nije u mogućnosti da sam do kraja realizuje svoje umetničke namere, već zavisi od mišjenja i odluka samoupravnog kolektiva sastavljenog od raznih instanci u okviru studija. Ubrzo, projekat izmiče autorovoj kontroli i postaje žrtva senzacionalizma, sentimentalnih izopačenja, podilaženja patosu i zadnjih namera.

Prvi kadrovi u kojima vidimo rediteljev stan zagušen knjigama o kinematografiji, filmskim posterima, trakama i artefaktima, nagoveštavaju jednog zaljubljenika koji živi ono što radi. Osvešćivanje mračnih ćorsokaka sopstvene profesije biva utoliko bolnije. Uvod suptilno otvara jedno od ključnih pitanja: šta je veće, život ili film? Dalje se to pitanje razvija kroz rediteljev složeni romantični odnos sa glumicom koju tumači Mira Furlan, a koja odbija da se sa filmom takmiči za rediteljevu naklonost, naslućujući da će tu bitku izgubiti. Njemu je ostalo još nešto ideala, dok ona brine o bolesnom ocu i mnogo je dublje „zaglavljena“ u svakodnevici, toliko da ponekad posustaje pred elementarnim životnim ispitima. Dve ljubavne priče, jedna u filmu i druga u filmu-u-filmu, nalaze se u različitim fazama i često su sledom scena postavljene jedna uz drugu, tj. paralelno pratimo njihove uspone i padove i neminovno ih poredimo – o jednoj saznajemo pomoću druge. Tako će glumica dobiti ulogu Nadire u igranoj verziji filma-u-filmu, dok će Nadira u konačnoj fuziji dve priče toliko fizički zaličiti na lik glumice da će učiniti da se na trenutak zbunimo. Zamišljen kao film-kolaž[6], Karanovićev film neumorno barata složenošću i heterogenošću, što je pre svega potcrtano njegovim meta-aspektom, odnosno rediteljevim, u ovom slučaju gorkim, omažom profesiji. Ta zamisao istaknuta je i upotrebom različitih formata u kojima je materijal sniman, uključujući VHS, video, 16mm i 35mm traku. Višenacionalna Jugoslavija predstavljena je izborom glumaca koji dolaze iz drugih država, ali i etničkom netrpeljivošću.

Karanović se svojim filmovima pokazao kao svojevrsni hroničar zemlje u kojoj je stvarao. Društveno-politička situacija u Jugoslaviji često je aktivno uticala na njegove likove. Možda је to najočiglednije u seriji Grlom u jagode, gde svaka od deset epizoda odgovara jednoj, najčešće beogradskoj, godini (1960-1969) i jednoj onovremenoj kolektivnoj fascinaciji, ali isto je i sa filmom Nešto između (1982), čiji dobar deo scenografije čine vežbe Civilne zaštite, kao i sa Petrijinim vencem i rudnikom koji je okosnica tog filma i oko kog se neprestano demonstrira socijalizam. Pregrađen stan, društveno-politički radnik, samoupravni odbor, letnji bioskop i drugi elementi koji su našli mesto u Za sada bez dobrog naslova potvrđuju da je reditelj ostao dosledan temeljnom i svrsishodnom predstavljanju duha vremena. Međutim, ovog puta kao katalizator svog filma izabrao je nacionalizam, koji će se pokazati kao neizlečiva i pogubna rana te zemlje. Bez srdžbe i pristrasnosti, reditelj komentariše sumanutu netrpeljivost i mržnju proistekle iz drugosti. Iako pažljiv, njegov komentar nije ravnodušan i oslobođen ironije. On je kanalisan pomoću samoupravnog kolektiva, ili bar njegovog najglasnijeg dela, kojim se Karanović nemilosrdno igra pretvarajući ga u karikirani Olimp – otelotvorenje licemerja, sujete, nefunkcionalnosti, slepe gladi za profitom i, konačno, manipulativnosti na kojima reditelj zamera društvu i sistemu. Taj naizgled smeteni debatni klub zapravo je spora, ali neminovna cenzura.[7] Na kraju će toliko deformisati početnu premisu filma, da će gotov proizvod, i tu Karanović najslobodnije daje prostora podsmehu, izgledati kao onirička parodija.

Novotalasno pitanje stvaralačke individualnosti, odnosno autorstva reditelja, skopčano je sa univerzalnim etičkim dilemama. Kako glavnom junaku film koji pokušava da stvori sve više izmiče iz ruku, tako u njemu sve veća postaje sumnja u sopstvene namere. Da li je film ograničen na eksploataciju stvarnosti i primedbu sa bezbedne udaljenosti, ili za tu stvarnost ponekad postaje odgovoran? Bilo kako bilo, uvučen u seriju problema koji ga nadvisuju, a zatim kompromitovan i opustošen, Karanovićev reditelj biva primoran da donosi brzopotezne i rizične odluke kako bi ospokojio savest.

Nesnađeni su osuđeni na izopštenje.[8] Lik Jovanovskog primoran je da preseče Gordijev čvor, da se odrekne svog rada u nemogućnosti da ga odbrani, a to predstavlja Karanovićev pesimističan komentar na račun budućnosti umetnosti koja odbija da podilazi. Govoreći o konkretnim i malim sudbinama, njegovi filmovi pretresaju univerzalne i velike teme, a ponekad, kao što je to slučaj sa Za sada bez dobrog naslova, uspevaju da proročki opomenu na stvarnost koja izmiče kontroli.

__________________________________________________________________

[1] Hodel, R. (2020). Reči od mramora: Dragoslav Mihailović: život i delo. (M. Đurić, prev.). Beograd: Laguna.

[2] Arsenijević, S. (prir.). (2023). Malo iznad tla: Srđan Karanović o svojim filmovima. Beograd: Filmski centar Srbije.

[3] Zahvaljujući Jugoslovenskoj kinoteci i projektu A1 Kinoteka, film je digitalno restaurisan i kao takav premijerno prikazan u aprilu 2023. godine.

[4] Gulić, M. (2024). Jugoslovenska država 1918-2006. Beograd: Institut za savremenu istoriju, str. 701-717.

[5] Arsenijević, op.cit, str. 219.

[6] Ibid, str. 223.

[7] Ibid, str. 231-232.

[8] Sličan usud Karanović je namenio i glumcu Ivanu u tumačenju Ljube Tadića u Mirisu poljskog cveća (1977). Iako se čini da je Ivanov egzodus posledica njegovog ličnog hira, nasuprot onom na koji su primorani Nedira, Miloljub, a onda i reditelj, zapravo je reč o istom problemu koji opseda Karanovićevu umetnost.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Za sada bez dobrog naslova: Centar Film promo.