Raskid: Sva naša bekstva

NASLOV: Raskid (Splitsville) / REŽIJA: Majkl Anđelo Kovino / SCENARIO: Majkl Anđelo Kovino, Kajl Marvin / ULOGE: Dakota Džonson, Adria Ardžona, Majkl Anđelo Kovino, Kajl Marvin / TRAJANJE: 105 ’ / DRŽAVA: Sjedinjene Američke Države / GODINA: 2025.

Radnja Raskida—drugog dugometražnog filma Majkla Anđela Kovina u saradnji sa koscenaristom Kajlom Marvinom—bez oklevanja nas uvlači u naslovni raskid između Kerija (Marvin) i njegove partnerke Ešli (Adria Ardžona). Iznenađen i povređen, Keri beži kod prijatelja Pola i Džuli (Kovino i Dakota Džonson), koji mu otkrivaju da su u otvorenom braku i da im to održava odnos. Njihov način života podstiče Kerija na introspekciju i ideju da bi takav model možda mogao da spasi i njegovu vezu.

Donekle nalik njihovom prvom zajedničkom radu The Climb (2019), Raskid—premijerno prikazan u Kanu, a trenutno na domaćem bioskopskom repertoaru—na površini odlikuju brze doskočice i humor, dok se ispod njih pokreću kompleksnija pitanja kao što su nesigurnost i krhkost savremenih ljubavnih odnosa. Humor oscilira između apsurda, ironije i ciljane neprijatnosti; dijalozi su hitri i oštri, dok se u intimnijim trenucima likovi brane tišinom i pasivnom agresijom. Likovi govore kao da im istina neprestano izmiče i baš ta nesposobnost da se jasno izraze stvara ironijski naboj – čini se, naime, da je najlakše pribeći ironiji i isključivosti. Iako se doima kao nonšalantna romantična komedija, Raskid ne beži od sirovih emocionalnih ekscesa, izbegavajući zamku romantične idealizacije. Na pitanje kako se partneri nose sa spoznajom da nisu dovoljno dorasli sopstvenoj iluziji, film odgovara ranjivošću, izloženom kroz nefiltrirane ispade besa, neskrivenu potrebu za prihvatanjem i detinjaste reakcije. Umesto da se krije, krhkost se razvija u komički materijal, dok romantična nespretnost postaje nepresušan izvor smeha. Potreba za zadržavanjem partnera i strah od napuštanja radnju pokreću tako što balansiraju nesigurnost koju svaki lik nosi. Dok prikazuje kako tradicionalni obrasci braka u današnjem dobu bivaju ugroženi novim shvatanjima pojma para, Raskid komentariše kako nijedan model nije savršen, niti garancija za sreću, dokle god ostajemo zarobljeni u sopstvenim slabostima i strahovima.

Montaža igra važnu ulogu u oblikovanju ritma filma. Posebno se ističe scena u kojoj dolazi do konflikta između glavnih likova, kada se rezovi ubrzavaju, a sukob poprima dinamiku akcionog filma sa haotičnim mizanscenom i fizičkom destrukcijom. Čitava ova izvanredno koreografisana scena kroz vizuelni i ritmički haos naglašava intenzitet emocionalnog bola. Ne oslanjajući se samo na ironiju i ciničnost glavnih likova, film se na mahove približiva i slapstick komediji. Nelagodniji ton nekih scena brzo se preseca, ne dopuštajući da ozbiljniji trenuci zaista „odleže“. Često, pre nego što se slegne osećaj tuge ili kolebljivosti, sledi komična dosetka. Iako ovakvi prelazi ponekad razbijaju dubinu konflikta, oni istovremeno održavaju lakoću tona i vrcavost, što je verovatno i svesna odluka autorskog tandema.

Vizuelni stil filma pojačava osećaj intime, sa učestalim dugim kadrovima koji skoro dosežu vrhunac neprijatnosti, dok pratimo razvoj odnosa i međusobno poveravanje protagonista. Međutim, u haotičnijim scenama pokretljivija kamera naglašava gubitak kontrole. Tokom filma dolazi do smene ova dva stila—intimnih, statičnih momenata, sa onim energičnijim i nestabilnijim—što doprinosi prikazu nestabilnosti odnosa. Paleta boja je topla i osunčana, vidno moderna, dok dnevna svetlost koja prodire kroz velike staklene prozore stvara osećaj prostranosti i ističe uređenost enterijera, u kontrastu sa komplikovanim odnosima likova. Zastakljena kuća ujedno ukazuje na društveni stalež likova (viša srednja klasa), ali i na njihov krhki unutrašnji svet, a „savršeno okruženje“ vizuelno podvlači komički efekat samih sukoba.

Potrebno je pomenuti i izuzetnu hemiju između likova, potpomognutu dobrom glumom (Dakota Džonson, recimo, postiže idealan balans u samokontroli i ironičnosti). Poragonisti nam dočaravaju humanost u kojoj ni mi sami ne znamo uvek šta nam je potrebno, pa se tako lako poistovećujemo sa njihovim željama i osećajem nesigurnosti. Dok prikazuju put pokušaja i pogrešaka, čini se da nam Kovino i Marvin saopštavaju da je i zbunjenost deo procesa saznanja.

Iako na momente može delovati pomalo gorko, Raskid zapravo igra na granici gorko-slatkog, kroz humor razotkrivajući nove poglede na današnje odnose. Spoj autoironičnog humora, pažljivo tempirane montaže i intimne kamere čini da se Raskid izdigne iznad konvencionalne romantične komedije: to je introspektivna priča o savremenim vezama i unutrašnjim previranjima koja pred nas stavlja dilemu o otvorenom braku. Radi li se zaista o slobodi ili samo o novoj formi bekstva?

_____________________________________________________________________________________

Naslovna fotografija iz filma Raskid: Blitz Promo.