Hronologija vode: Meandri traume

NASLOV: Hronologija vode (The Chronology of Water) / REŽIJA: Kristen Stjuart / SCENARIO: Kristen Stjuart, Lidija Juknavič / ULOGE: Imodžen Puts, Tora Berč, Majkl Ep, Džim Beluši i dr. / TRAJANJE: 128’ / DRŽAVA: SAD, Francuska, Letonija / GODINA: 2025.

Zasnovan na istoimenim memoarima Lidije Juknavič, film Hronologija vode u režiji Kristen Stjuart predstavlja intimnu vizuelnu ispovest o bolu i dugotrajnom oslobađanju od tereta prošlosti nakon doživljenog seksualnog zlostavljanja u detinjstvu. Autorkin dugometražni rediteljski debi, koji je svetsku premijeru imao u Kanu, domaćoj publici premijerno je prikazan na nedavno završenom prvom izdanju Beograd Film Festivala. U ovom ostvarenju Stjuart učvršćuje autentičan, neposredan i atmosferski vizuelni izraz koji je karakterisao njene kratke filmove (Homemade: Crickets iz 2020, Come Swim iz 2017.) ponovo igrajući na granici između realnog i imaginarnog.

Lidija (Imodžen Puts) odrasta u disfunkcionalnoj porodici u kojoj dominantni otac (Majkl Ep) odobrava, zabranjuje, fizički kažnjava, pa čak i seksualno zlostavlja svoju decu. Majka je prisutna samo fizički, a starija sestra (Tora Berč) nije u stanju da zaštiti ni sebe. Lidijina sigurnost je samo unutrašnji svet — kada ostane bez glasa ili snage da išta kaže, prepušta se pisanju. Na treninzima plivanja obara rekorde i osvaja nagrade, a stipendija joj omogućava da konačno napusti dom i ode na koledž. Ali, sloboda nije i oslobođenje — prošlost se vraća kroz neodgovornost, zavisnost i autodestrukciju. Lidija napušta plivanje, a zatim i prvi brak, da bi nakon još jedne traume, gubitka bebe, pokušala da se konačno pronađe u pisanju. 

Već sam naslov nagoveštava vodu kao centralni element simboličkog prostora u kome se film formira. „Možeš mnogo da saznaš o osobi posmatrajući je u vodi“, objašnjava Lidija. Tokom ranih godina, ona pronalazi makar prividan izlaz iz bolne svakodnevice u bazenu, možda upravo zato što njen otac ne ume da pliva. Voda, kao simbol života—koja ima moć da pročisti, da obnovi, ali i odnese—očekivano prožima čitav film. Bilo da Lidija pliva sa drugaricama, porodicom ili profesorom (Džim Beluši), plače u kadi sa sestrom, ili rasipa pepeo na obali, ona se u vodi upoznaje, zbližava i oprašta. 

Lidija se trudi da faktografski i hronološki prenese svoja iskustva, ali nam sama kaže da tako nešto nije moguće. Sećanja su u filmu tretirana kao psihološka konstrukcija. To su dnevnički, a ne verni zapisi, koje u brojnim scenama čujemo kao Lidijino pripovedanje iz off-a. Narativni fokus spretno osciluje između njene spoljašnje stvarnosti, unutrašnjih doživljaja i fantazmatskih projekcija. Lidijin proces suočavanja sa traumatičnim iskustvima praćen je transgresivnim i ponekad vulgarnim ponašanjem. Ipak, film ne ostaje zarobljen u nekritičnoj identifikaciji sa protagonistkinjom: komentari sporednih likova, kao i samorefleksivna naracija sa vremenske distance, formiraju metanarativni okvir koji otvara mogućnost preispitivanja njenog delovanja. Na taj način se uobličava ova hronologija — glavna junakinja nas poziva da zajedno s njom posložimo događaje njene prošlosti, uglavnom prateći njihov vremenski tok, ali uz česte osvrte na ono bolno i potisnuto koje je potrebno raspakovati.

Vizuelni izraz filma namerno je lišen svakog ublažavanja, pri čemu se telesnost — od tragova krvi do nagih tela — nameće kao centralno sredstvo emocionalnog izražavanja. U pojedinim kadrovima voda ima i čisto stilističku funkciju, gde ritmičko kretanje talasa vizualizuje nadolazeće uzbuđenje. Izbor 16-milimetarske trake nije slučajan: njena tekstura dodatno naglašava nostalgičnost, pa se tako stiče utisak da gledamo slike nečijeg unutrašnjeg sveta. Upotreba kamere iz ruke i insistiranje na krupnim planovima pojačavaju osećaj straha i klaustrofobične intimnosti. Umesto statične kamere i sveobuhvatnog izražavanja emocija, vidimo nestabilni kadar koji hvata ukočene gestove šaka i ekspresije očiju. Svi ovi aspekti doprinose tome da se Hronologija vode oseća, a ne samo posmatra.

Montaža je ključno sredstvo u oblikovanju procesa prisećanja. Fleš-kadrovi vizualizuju nasilno nadolazeće intruzivne misli kojih Lidija ne može da se oslobodi, kroz jednostavne, ali značenjski i emocionalno bogate slike, poput krvi koja kaplje sa dlana ili plesnjivog ćoška sobe u kojoj je zlostavljana. Zvuk nije uvek sinhronizovan sa slikom; ponekad predstavlja proganjajući eho iz pozadine, a drugde nagoveštava dijaloge koji će se tek kasnije odigrati. I scenario se odupire kanonskoj strukturi gradeći priču specifičnog ritma kroz pet tematskih celina. One (barem formalno) struktuiraju narativ i olakšavaju uklapanje elipsi. Mučnih zapleta je mnogo, a rasplet se, ako ikako, sporo dostiže. Rezultat je audiovizuelni amalgam čiji su fragmenti nesumnjivo vizuelno efektni, ali skupljeni zajedno mogu delovati haotično. Međutim, uprkos tome, ili baš upravo zbog toga, film funkcioniše kao sirova psihološka (pre nego ukalupljena žanrovska) istina, nudeći realan portret oživljavanja nakon traume.

Premda ponekad izmiču iz prvog plana, odličan kasting i izvrsna gluma (posebno Imodžen Puts) ne ostaju u senci stilske ekspresivnosti. Bez ovakve emocionalno čvrste osnove ova ekranizacija ne bi ostavljala snažan utisak. Hronologija vode se zrelo i promišljeno bavi kompleksnošću psiholoških doživljaja, a Stjuart delikatno tretira emotivno nabijen i psihološki težak materijal koji je srž ove priče. Njen visoko stilizovan, poetičan i donekle eksperimentalni stil od gledalaca zahtevaju da se upuste u intimizaciju sa fiktivnim prostorom. Hronologija vode će gledaoce naviknute na konvencionalne forme možda ostaviti istovremeno preplavljenima i žednim strukture, ali će onima spremnim na refleksivno i estetsko istraživanje nuditi novo otkriće na svakom svom meandru.  

Naslovna fotografija: Beograd Film Festival Promo.