David Jovanović: „Spoj surove stvarnosti i nadrealne atmosfere stvara poetski realizam“

Sunce nikad više, diplomski film i dugometražni igrani debi Davida Jovanovića, nedavno je premijerno prikazan na festivalu Black Nights u Talinu. Domaću premijeru film će imati 28. novembra u okviru selekcije Hrabri Balkan Festivala autorskog filma u Beogradu. Sa Davidom Jovanovićem Filmoskopija je razgovarala o radu na diplomskom filmu, holističkom pristupu filmskoj produkciji, kao i o alternativnim načinima finansiranja filmske proizvodnje.

Širom Srbije životna sredina se bahato uništava ili se njeno uništavanje planira, zarad otvaranja rudnika u stranom vlasništvu koji bi poslovali bez gotovo ikakvog regulatornog nadzora. U Sunce nikad više, jedan takav primer za posledicu ima masovno raseljavanje lokalnog stanovništva. Šta je tebe lično podstaklo da se pozabaviš ovom temom?

Na drugoj godini fakulteta napisao sam scenario za kratak film inspirisan pesmom Dejvida Linča Balada o Holisu Braunu po tekstu Boba Dilana. Pesma govori o očajnom, siromašnom čoveku iz Severne Dakote u periodu recesije, koji iz milosrđa ubija celu svoju porodicu. Profesor Oleg Novković mi je rekao da nemam načine da tako produkcijski zahtevan film snimim na drugoj godini, ali podržao me je da nastavim da radim na filmu kao diplomskom. Bio je u pravu.

Želeo sam da se bavim tim očajnim čovekom koji u tako nadrealnom kontekstu nema drugu opciju do da izvrši ubistvo iz milosrđa. Traživši kontekst za tu priču, pri snimanju dokumentarnog filma godinu dana kasnije, shvatio sam da je to rudničko selo. Mesto u kom su ljudi očajni i nemoćni, iz kog da ne može da se ode, u kom noću zavijaju šakali a danju sirene, u kom je sve što je u pesmi bilo nadrealno – stvarno.

Na razvoju filma si radio još od druge godine fakulteta?

Ubrzo nakon što sam scenario pokazao profesoru upoznao sam Đorđa Kosića, koji je bio prvi izvan mog užeg kruga saradnika kome se ideja za film dopala i predložio sam mu da zajedno pišemo scenario. Naredne godine smo imali zadatak da snimimo dokumentarni film. Iskoristio sam priliku da odem u Bosnu i napravim dokumentarac o imanju moje bake, pa sam pozvao Đorđa da radi sa mnom. Moja baka je živela u selu Marićka, na obodu rudnika gvožđa Omarska, gde je imala divno imanje u koje su ona i moj pokojni deda uložili ceo svoj život i gde sam provodio leta i zime kao dete. Međutim, rudnik se širio i jalovište je stiglo do svega 300 metara od imanja. Moja baka je, usled zagađenja, razvila fibrozu pluća i iselila se. Danas to imanje stoji neiskorišćeno, ne može ni da se proda, jer je rudnik krenuo da se širi na drugu stranu, a ni da se na njemu živi. Tokom snimanja dokumentarca razgovarali smo s ljudima iz tog kraja, gde je trava crna, vazduh zagađen, a eksplozije rudnika odjekuju konstantno. Ljudi žive u kućama s kojih se pruža pogled od 180 stepeni na rudnik. Ta stvarnost delovala je toliko nadrealno da smo upravo u njoj pronašli kontekst u koji bismo smestili scenario i priču koju smo želeli da ispričamo. Sve ono što je u našem filmu prikazano kao nadrealno ili poetski realizam zapravo je stvarnost tog sela.

Pa ipak, film nije sniman u Bosni, već u vlaškom kraju.

Tokom 2021. smo obišli većinu rudnika u Srbiji, tražeći stvarnost koja će najbolje raditi na filmu. Kako smo ušli u selo Krivelj u blizini Bora i videli tu usamljenu kuću, znali smo da je upravo to lokacija na kojoj ćemo snimati. Meni je i dalje nestvarno da to sve nije CGI, da je čovek čija je kuća u kojoj smo snimali živeo u njoj ceo život, sve do prošle godine. Nedavno je održana retrospektivna izložba Đorđa Andrejevića Kuna u SANU, koja je obuhvatila seriju radova inspirisanu njegovim boravkom u Boru 1930-ih godina. Jedna od grafika prikazuje zapregu sa dva vola, procesiju, sahranu i blato – upravo ono što smo i mi videli i prikazali u našem filmu. Fascinantno je da, 90 godina kasnije, to mesto izgleda gotovo isto kao tada.

Iako i kontekst i sama priča predstavljaju odličnu podlogu za socijalnu dramu u realističkom maniru, vaš film stilski odskače od tematski sličnih filmova u regionu. Surovost i sirovost života i stvarnih ljudi koji se pojavljuju u filmu su stilizovani pa, iako se prepoznaju, ne odskaču značajno od glume na filmu. Kako je tekao istovremeni rad sa profesionalnim glumcima i naturščicima?

Poetski realizam nametnuo se filmu, nevezano za moju ličnu sklonost prema tom stilu. Likovi koje smo prikazali predstavljaju stvarne ljude koji zaista žive te surove živote, a spoj surove stvarnosti i nadrealne atmosfere stvara poetski realizam. Ako film teži poetskom realizmu, naturalizmu ili verizmu, nije moguće da svi budu glumci. Da bi zadržao naturalističku crtu, film mora u najvećoj meri biti zasnovan na stvarnosti. Profesor Oleg Novković nas je učio da je moguće kombinovati profesionalce i naturščike, ali samo ako su profesionalci vrhunski glumci – mislim da smo upravo vrhunske glumce i imali. U filmu ima svega 4 profesionalna glumca, premda je Dušan Jović koji igra glavnog lika po svom iskustvu, pristupu, znanju, profesionalac; nije profesionalni samo po tome što nema formalno obrazovanje i ne živi od glume.

Neki od naturščika su glumački vrlo talentovani, a neki su bili sasvim nesvesni kamere iako su savršeno razumeli šta se dešava na setu. Takvi su bili blizanci u sceni kopanja rake, od kojih je jedan inženjer, a drugi kapetan broda, mada obojica sada žive povučeno, u planini. Dok su kopali raku, slušali su šta Joakim Tasić, koji igra popa, i Dušan Jović, koji igra oca, govore i reagovali su na njihov dijalog. Tu se desila jedna divna stvar. U kadru, pop prilazi njima dvojici, a jedan od njih ga pita: „Jeste doručkovali, pope?“. To je upravo ono što bi neko rekao svešteniku da ga vidi rano ujutru na groblju. Slično je i sa ženama koje po vlaškoj tradiciji pišu autentične pesme za pokojnike i izvode ih uz arhetipske melodije. Nina Ognjanović, moja drugarica i pomoćnik režije, objasnila im je priču filma, nakon čega su one napisale tekst za lik koji se u filmu sahranjuje. Nedelju dana su vežbale tu pesmu i na kraju je izvele, što mi je verovatno omiljena scena u celom filmu. Takav nivo autentičnosti i detalja jednostavno ne možete smisliti.

Pored vlaške, muzika originalno komponovana za film značajno doprinosi stilizaciji, a verujem i uvezivanju stvarnog i glumljenog. Kako je izgledao proces rada na originalnoj muzici?

Kada smo pisali scenario, nisam imao nameru da koristim komponovanu muziku. Film je u početku bio zamišljen kao kratki, ali kada smo napravili prvu verziju, koja je trajala 90 minuta, shvatili smo da priča ima potencijal za duži format. Ta verzija je u nekom trenutku skraćena na 72 minuta, na čemu smo se i zadržali, ali nešto nije funkcionisalo. Moja mentorka je tada predložila da pokušamo sa muzikom. Pozvala je svog bivšeg studenta i prijatelja, Nemanju Musurovića, kome se film dopao, i dogovorili smo se da radimo na muzici. Taj proces je trajao godinu i po dana. Eksperimentisali smo s različitim idejama i konačno shvatili da muzika ne može da prati progresiju filma horizontalno, već mora da postoji „vertikalno“ – u vremenu, kao element koji prožima ceo film. Iako u filmu postoje samo tri muzičke numere, muzika je postala fundamentalni deo filma, uvezala ga i omogućila mu da zaista profunkcioniše.

Deluje da religija prožima sve aspekte životima protagonista. Da li je to nešto što ste uočili tokom dokumentarnog i istraživačkog rada u rudničkim naseljima?

Religija je neodvojivi deo života ljudi na selu. Strah od Boga duboko je ukorenjen u našoj kulturi – često čak i prisutniji od nade da će Bog pomoći. Ipak, vera na kraju donosi tračak optimizma: bilo da je u pitanju vera u Boga, u ljubav ili u mogućnost bolje budućnosti, ona je ključna za suočavanje sa životom. U filmu postoji replika gde otac kaže: „Ostaće bez uglja, pa će da odu.“ Ali neće otići, ili bar ne za njihovih života.

Iako si po formalnom obrazovanju filmski reditelj, tvoje ime se do sada češće viđalo u potpisu producenta, a vezuje se i za produkciju Pointless Films. Kako kombinuješ producentski i rediteljski rad? Šta te je podstaklo da se istovremeno baviš i režijom i produkcijom?

Produkcija je od samog početka bila moj način da se bavim filmom. Tokom gimnazijskih dana u Trsteniku snimio sam kratak film o školi, a potom i kratki igrani film u saradnji sa lokalnim Crvenim krstom. U gimnaziji prosto nije bilo nikog ko bi mi bio producent i bilo je jasno da, ako želim da snimam filmove, moram da preuzmem sve aspekte tog procesa. Kasnije, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, profesori su nas ohrabrivali da budemo sami sebi producenti, kako bismo imali kontrolu nad procesom i daljim životom filmova. Krajem treće godine fakulteta, koleginica Nina Ognjanović zamolila me je da produciram njen kratki film, što sam rado prihvatio. Nakon toga prirodno je usledila produkcija njenog diplomskog filma, a zatim i mog. Tada se pojavila potreba da se naša produkcija, tj. kreativna grupa formalnije uspostavi i dobije ime. Na fakultetu su me često pratile kritike da su moji radovi vizuelno lepi, ali da „nema mnogo smisla“ u njima. Uzeo sam te komentare kao inspiraciju i kreativnu grupu autoironično nazvao Pointless Films.

Primećujem da si Pointless Films nazvao kreativnom grupom. Šta je razlika između produkcijske kuće ili onoga što tradicionalno razumemo pod terminom „produkcijska kuća“ i kreativne grupe?

Produkcijska kuća se primarno bavi obezbeđivanjem sredstava i realizacijom filmova, dok mi  radimo šire od toga. Smatram da film nije samo ono što se prikazuje na ekranu – na primer, špica, poster, trejler, dizajn materijala, reklamne kampanje su svi deo celokupnog filmskog doživljaja. Zato posebnu pažnju pridajemo dizajnu špica, postera, ulaznica za premijere ili pakovanja karata, za šta je prvenstveno zadužena Elda Stanković, profesorka na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, koja je i osmislila celokupan vizuelni identitet naše grupe. Prošle godine, dok smo radili na Nininom filmu Ovuda će proći put, osmislili smo način da dodatno proširimo svet filma. U kafani iznad glave jednog od likova u filmu stoji jelovnik: „Baklave, juneći gulaš, đubek, čorba“. Zajedno s Vanjom Puškarom koji stoji iza New Balkan Cuisine kreirali smo meni u restoranu Tisa, koji se bazira na jelovniku iz filma. I ove godine smo napravili jelovnik u istom restoranu, povodom Sunce nikad više, na kom piše: „Sva hrana sa jelovnika je lokalna i sveža, uzgajana na našoj zemlji, bez nje neće ni biti ni ovakvih užitaka nikad više. Čuvajmo našu zemlju zajedno“. Cilj nam je bio da stvorimo interaktivnu vezu između filma i stvarnog sveta. Gledaoci nakon filma mogu da posete restoran i probaju jelovnik koji su videli u filmu, dok se, sa druge strane, posetioci restorana mogu zainteresovati da pogledaju film. Gradimo svet koji prevazilazi sam film, što dodatno obogaćuje iskustvo publike. Ovo je ključna razlika između klasične filmske produkcije i onoga što mi radimo i zato se definišemo kao kreativna grupa.

Zvuči kao da imate holističkiji pristup proizvodnji filma.

Verujem da sve aspekte produkcije treba posmatrati ne samo kroz psihološku, već i kroz neku vrstu ezoterične povezanosti u procesu stvaranja filma. Od toga šta ekipa jede na setu do detalja poput dizajna bukleta, sve to utiče na ljude i doprinosi boljoj atmosferi tokom rada. Želimo da se mi lepo osećamo u tome što radimo, a samim tim i svi oni koji rade sa nama. Tokom snimanja filma Ovuda će proći put na Staroj planini, shvatili smo da bismo potrošili ogromnu količinu plastičnih flaša za vodu – čak oko 3000. Izbegli smo to tako što smo za svakog člana ekipe napravili čuturu sa njihovim imenom i punili ih vodom sa lokalnih izvora. Na taj način smo uštedeli novac, smanjili upotrebu plastike i omogućili ljudima da piju izvorsku vodu. Osim toga, pripremili smo pažljivo dizajnirane pakete dobrodošlice za ekipu, koji su uključivali mape sela sa detaljima o tome gde se šta nalazi, gde mogu jesti i boraviti. Hranu su nam kuvali u selu od lokalnih i svežih namirnica, Cvele [Svetozar Cvetković] stalno govori da je to bio najbolji ketering na snimanju koji je ikada video.

Kako jedna kreativna grupa izvodi osnovne zadatke produkcijske kuće, poput obezbeđivanja sredstava?

Tokom rada na projektu Sunce nikad više, odlučili smo da pokušamo kampanju finansiranja na platformi Indiegogo. Kampanja nije uspela, delom jer nismo razumeli sve korake tog procesa, a delom jer je potencijalnim donatorima bilo komplikovano da se snađu – trebalo je čitati, birati pakete i slati novac. Shvatio sam da moramo da osmislimo jednostavniji i direktniji način za prikupljanje sredstava, te je tako nastala ideja za kampanju „Održi svet, podrži film” gde se kupovinom proizvoda podržava naš film. S obzirom na to da u filmu postoji plastenik koji otac i sin održavaju, odlučili smo da kreiramo ekosisteme u teglama. Osmislili smo tri vrste tegli, nazvanih po likovima iz filma – Ada, Dule i Vid – i počeli smo prodaju s ciljem da prikupimo 1000 evra za film prodajom 100 tegli. Uspeli smo da prikupimo željenih 1000 evra, ali kampanja je ubrzo prerasla očekivane okvire i uspeli smo da isfinansiramo čak trećinu celog filma. Trenutno radimo na dve kampanje. Prva uključuje prodaju srebrnih privezaka koje je dizajnirala kostimografkinja filma Jana Zaharijević, jedan čak i ja, s idejom da prikupimo sredstva za marketing filma. Druga kampanja podrazumeva prodaju second-hand garderobe, ručno oslikane u mom rodnom selu Riljcu, tehnikom eko-printa.

To je ujedno i promocija filma.

Jeste, to je dualni uspeh ovog sistema.

Smatraš li da su alternativni načini finansiranja poput ovakih kampanja održiva opcija ili budućnost filmske produkcije, imajući u vidu da je sve teže finansirati film, ne samo u Srbiji i regionu, već u čitavoj Evropi?

Da. Trenutno razvijamo platformu za finansiranje filmova koja se zasniva na ideji crowdfundinga, ali sa dodatnim elementom – proizvodom koji se može kupiti kako bi se film direktno podržao. Cilj nam je da ovaj proces učinimo jednostavnijim i pristupačnijim. Nadamo se da će platforma naredne godine postati aktivna i u potpunosti funkcionalna.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Autor fotografije Davida Jovanovića: Erlend Štaub.