Da li je potpuna integracija u novo okruženje zapravo moguća i koje su sve kulturne, društveno-političke i ekonomske barijere koje se moraju preskočiti ne bismo li bili prihvaćeni, shvaćeni, pa i voljeni? Kratki metar Duck Roast (2023, 23’) Jelice Jerinić, prikazan na ovogodišnjem festivalu Filmski Front, pronalazi balans samoironije i prekora u šali na sopstveni ali i na račun okruženja od koga zavisi. Film otvara scena celodnevnog procesa brižne pripreme pečene patke. Romantična večera koja sledi naglo se prekida kada muškarac otkrije da je sâm ubio patku. Sve staje, ali iz neočekivanog razloga – u pitanju je filmski set, na kome Samir (Kardo Šivan) igra lik mamua, migranta, a Nora (Lena Poesti) ženu koja je došla na večeru. Snimanje usporavaju ustaljene boljke malih produkcija i prvih filmova – preispitivanje scenarija i iznuđivanje predistorije likova između dva dubla. Iako likovi u filmu-u-filmu ne dobiju svoj monolog kojim bi rešili manjkavosti imaginarnog scenarija, fikcionalna verzija rediteljke Jelice (Anastasija Trizna) kroz kratak monolog izloži probleme kreativnog stvaralaštva, kulminirajući otvorenim nervnim slomom. Scene sa seta su sjajno iskoreografisane, mahnita kamera uspeva da uhvati svaki pokret učesnika na snimanju, odajući njihova osećanja i odnose. Dinamika se uspostavlja smenom „snimljenog“ materijala i perspektive sa seta, ton filma se menja promenom kadriranja i osvetljenja, dok dizajn zvuka i muzika jasno akcentuju komične trenutke. Kako raste neprijatnost na setu, likovi upadaju u sve dublje logičke zamke i polako odustaju od svega, otvarajući polje apsurda često viđeno u finskoj kinematografiji.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Duck Roast: Filmski Front promo.