Postoji li pedalj devedesetih koji nije prekopan na teritoriji postjugoslovenske umetnosti? Nikola Ilić u svom kratkometražnom dokumentarcu Izlaz kroz ludaru (2024, Švajcarska, Srbija, 19’), prikazanom na ovogodišnjem Beldocs festivalu, ovoj ratnoj dekadi pristupa kroz prividnu nedoumicu: gde je ludara, da li u ustanovi za mentalno obolele ili izvan nje, u zemlji koju rat rastače na svakom frontu? Iliću nisu strana pojednostavljivanja i opšta mesta (oni koji bi da se ubijaju i mi koji samo hoćemo da se zezamo dok sve ovo ne prođe), mada se čini da mu otklon od ustaljene interpretacije i nije cilj. U ispovedno-esejističkom tonu, on rekapitulira svoj, naizgled jedini mogući, način nošenja sa svetom zastrašujućih opštih mesta. Voice-over u prvom licu jednine perfekta prati veoma promišljeno odabranu i raspoređenu vizuelnu građu: privatne arhivske snimke (period pre mobilizacije), negative (vreme provedeno u kasarni) i snimke sa nadzornih kamera (dani boravka u ustanovi za mentalno obolele). I zaista, filmski narativ koji se tek površinski odnosi prema svom najvećem potencijalu – perspektivnoj izmeštenosti, izvrnutom iskustvu generacije – nadjačan je izuzetnom slikom. Životne prilike i unutrašnje stanje subjekta vizuelno su kodirani kroz nekoliko prepoznatljivih stanica: VHS za domaće, kućevno, najbliže bezbednosnom punktu; negativ za neizrecivo, neprikazivo, užas koji ne sme da se vidi jer ne postoji; zapisi sigurnosnih kamera za paradigmu nadzora u „ludari“, gde svaki normalan gest bolesnika može poslati natrag na front. Te slike unutar korpusa filmova o devedesetima još uvek nisu sasvim iscrpljene.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Izlaz kroz ludaru: Beldocs promo.