Maja Miloš: Bajke nas spremaju za surovost života

Skoro četrnaest godina nakon prvog dugometražnog filma Klip (2012), rediteljka Maja Miloš vraća se na filmska platna sa novim ostvarenjem Pukotina u ledu (2026). Ova moderna ekranizacija Pepeljuge priča je o otkrivanju i spoznaji, o buđenju seksualnosti i borbi za opstanak. S rediteljkom smo razgovarali o kulturološkim i antropološkim aspektima bajki, o pitanjima eksplicitnosti i patrijarhalnih ograničenja, kao i o suočavanju sa ovim društvenim pojavama u autorkinom stvaralaštvu.

Nakon svetske premijere u Sarajevu i domaće u Nišu, vaš novi film Pukotina u ledu (2026) nedavno je prvi put prikazan i u Beogradu. S obzirom da je prošlo skoro pet godina od kada je snimljen, kakav je osećaj konačno ga pustiti u svet?

Veoma sam srećna i uzbuđena što film konačno dolazi u mrak bioskopa. Cela ekipa je sa mnogo posvećenosti i ljubavi radila na filmu i izuzetno mi je drago da će publika sada imati prilike da ga pogleda. Provela sam poslednjih trinaest godina radeći na njemu i osim toga što je veliki deo mog profesionalnog i filmskog života, obeležio je i jedan lični, zaokružen period.

Pominjali ste da je film zapravo moderna verzija priče o Pepeljugi. Šta Vas je najviše zaintrigiralo i podstaklo na snimanje njene reintrepretacije?

Ono što mi je prvenstveno bilo interesantno kod bajki je to što nas one još u najmlađim danima uče o velikim životnim istinama. Zanimalo me je kako se osoba koja živi verujući u dobrotu, požrtvovanost i snagu ljubavi — vrednostima koje najčešće naučimo od svojih majki — snalazi u ovako surovom svetu. Kada sam razmišljala kakav je to svet, shvatila sam da je jako agresivan i da je opsednut seksom, a da se o seksualnosti zapravo ne priča. Zbog toga sam se odlučila za Pepeljugu — bajku koja nas više od dve hiljade godina podseća da mlada žena odraste onda kada prihvati sebe i prigrli svoju seksualnost. Želela sam da istražim kompleksnost tog prihvatanja u patrijarhalnom društvu   — sa jedne strane se ženama nameće aseksualnost, a sa druge se, veoma licemerno, objektivizuju i seksualizuju, dok na kraju bivaju diskreditovane i osuđivane i zbog jednog i zbog drugog.

Poznato je da bajke često umeju da budu poprilično uznemirujuće i morbidne. Kakav su značaj imale tokom Vašeg odrastanja i kako vidite njihovu ulogu u normalizaciji ženske eksploatacije, ali i nasilja uopšte? Ili ih, pak, smatrate opominjućim? 

Bajke nas u stvari pripremaju za surovost života, zbog toga su i same takve. Naravno, postoje različiti zapisi, iz raznih delova sveta i različitih vremenskih perioda. Samo kada pričamo o Pepeljugi, postoji preko dvesta poznatih verzija. Razlike nam govore o kulturama i vremenu kada su zapisane, kao što su i tumačenja bajke ogledalo društva. Savremena tumačenja nekada princa seksistički postavljaju u poziciju spasitelja, dok prava suština zapravo leži u ljubavi koja Pepeljugi daje snagu da prihvati sebe. Dakle, postoje izvesne promene i razlike koje govore o različitim kulturama i vremenima, ali i dalje mislim da su interpretacije ključne. Uostalom, i razne druge grane su se time bavile, uključujući antropologiju, psihoanalizu i lingvistiku.

Pored Pepeljuge, postoje li možda neka druga književna ili filmska dela koja su Vas inspirisala? Ko su reditelji koji su uticali na Vas?

U nekom direktnom smislu, ne. Međutim, ono što me je oformilo i promenilo moj pogled na film jeste Crni talas. Makavejev kao reditelj me je inspirisao u toj ideji da film može da bude potpuna sloboda izraza. Tu su sigurno podsvesno i drugi reditelji, jer, osim što se profesionalno bavim filmom, zaista to smatram i svojim hobijem. Istinski volim i gledam filmove.

Film nosi naziv Pukotina u ledu, aludirajući na glavnu junakinju Mariju koja se bavi umetničkim klizanjem. Zbog čega Vam je bila bitna njena posvećenost sportu, i to baš klizanju?

Bilo mi je bitno da moja Pepeljuga bude sportiskinja, zbog toga što sportisti imaju specifičan odnos prema sopstvenim telima i posmatraju ga u kontekstu snage i funkcionalnosti. Klizanje mi je bilo intrigantno zbog onoga kako ga mi doživljavamo — često kao veoma ženstveno, elegantno, fragilno i aseksualno. Htela sam da istražim taj unutrašnji sukob između jedne plamteće seksualnosti koja ne može da izbije i tela koje se posmatra kao funkcionalno sa nametnutom idejom asekualnosti. S druge strane, zanimalo me je i kako se u različitim socijalnim i kulturnim slojevima tretiraju žene i njihova tela.

Kao kontrast eleganciji i uzdržanosti klizačke estetike stoji grubost i prezasićenost klupske turbo-folk scene. Šta Vas fascinira kod ove dve polarnosti i koliko je vizuelni jezik i identitet ključan kao narativno sredstvo?

Kada razmišljam o filmu, razmišljam o svim mogućnostima koje pruža, te o rediteljskom rukopisu i stilu. I vizuelni i dramski aspekti su značajni. Zanimljivo je videti kako se devojka koja je navikla na javni nastup snalazi kada on dobije potpuno drugačiji kontekst. Što se tiče klubova i popularne kulture uopšteno, trudim se da uhvatim realnost i da se bavim istinama u društvu. Težim da predstavim autentični duh vremena. Moj odnos, kako prema likovima, tako i prema temama koje obrađujem, jeste takav da se trudim da razumem i da ne pristupam osuđivački.

Iako na suptilniji način nego što je to bio slučaj u Klipu (2012) i ovde se kao i u prethodnim filmovima bavite odnosom seksa i nasilja, te pitanjem zloupotrebe moći. Koliko Vam je bitno da se o ovim temama govori i na koj način? Da li je moguće u potpunosti izbeći romantizaciju? 

Potpuno mi je prirodna ideja da konstantno preispitujem društvo, a pitanje ženske seksualnosti u društvenim okvirima me je oduvek interesovalo. Kada pričamo o prikazivanju seksualnosti na filmu, pitanje eksplicitnosti za mene nikada nije bilo primarno. Scene seksa koje sam radila uvek su bile dramske scene u kojima sam se trudila da vizuelno artikulišem razvoj odnosa. Mislim da ponekad znamo da pomešamo eksplicitnost sa pornografijom. Pornografija je laž, lišena emocija, a eksplicitnost — ukoliko je dramska, ukoliko se trudi da uhvati višeslojnu istinu — omogućava nam da prodremo u nešto iracionalno. Sa druge strane, imamo predstave seksa koje su dosta romantizovane, a za mene je to bliže pornografiji. To je insistiranje na jednom aspektu seksa bez svega drugog što on nosi sa sobom, a to su i ljubav, i strast, i bol; i empatija, i kidanje duše.

Glavnu heroinu Mariju proganjaju čudni i neprijatni snovi u kojima se seksualno i porodično neretko prepliću. Posebno mi je bila interesanta scena u kadi, u kojoj se pojavljuju i njene dve polusestre. Zbog čega Vam je bilo važno da uključite i ovaj aspekt iracionalnog i podsvesnog? 

Snove glavne junakinje sam počela da pišem kako bih je bolje upoznala i onda sam shvatila da je to ono što sam tražila — taj spoj iracionalnih strahova, želja i potreba. Na primer kupanje u mleku gde se pojavljuju i seksualni elementi, predstavlja ujedno i povratak majci, i osećaj gubitka kontrole. Scene njene podsvesti veoma direktno komuniciraju sa njenim strahovima i potrebama, tako da one za mene nisu ekstremi, već košmari.

Kako doživljavate dosadašnju recepciju filma? Da li su Vas neke kritike iznenadile i navele da sagledate film iz drugačijeg ugla? Koliko Vam je uopšte važan kritičarski odgovor na film?

Volim kontakt sa publikom. Posebno mi je bilo drago što je film imao premijeru na filmskom festivalu u Sarajevu, jer se tamo neguje neposredni kontakt publike i autora. Za mene kao autorku to pruža mnogo direktniju komunikaciju sa samim umetničkim delom. Emocije koje publika ponese mnogo su mi bliže od nečega što je distancirano, pisano. Prilazili su mi ljudi kako bi mi rekli da strahuju za svoju decu. Dolazili su sa pričama o svojim preminulim roditeljima, ili s intimnim ispovestima propraćenim suzama. Duboko verujem da umetničko delo nastaje u oku posmatrača — koliko je gledaoca, toliko je i interpretacija. Na kraju nije bitno da li će se film svima dopasti. Ja sam zadovoljna ako barem nekoga podstakne na razmišljanje ili mu izazove snažnu emotivnu reakciju.

Nikada niste bili neko ko se ustručava od predstavljanja golih tela na ekranu, kako muških, tako i ženskih. Gde je za Vas granica između erotičnog i pornografskog? Može li ogoljeno muško telo biti podjednako (politički) provokativno kao i žensko? Da li želja da predstavite sirovost čina opravdava neprijatnost i nelagodu koju gledaoci mogu iskusiti?

Moram da priznam da ne doživljavam ni žensko ni muško golo telo kao vrstu provokacije. Smatram da je tabuizacija golog tela još jedan mehanizam patrijarhalnog društva da preuzme kontrolu. Iako se o tome možda manje priča, patrijarhat ne kontroliše samo žene, nego i muškarce. Postoji publika koja nije navikla da u bioskopu ili u autorskim filmovima viđa golotinju. Sa druge strane, pornografija je sve više prisutna. Čini se kao da je prihvatljivija zato što je lišena emocija. Isto tako je i pitanje mere nešto jako lično za autora. Ono se razlikuje od filma do filma, ali i od autora do autora, tako da mera ne postoji kao univerzalna vrednost.

Za kraj, kako biste voleli da se ljudi osete nakon što izađu iz bioskopa? Kakve razgovore se nadate da će film pokrenuti?

Najviše bih volela da publiku film dotakne na emotivnom nivou, a ono čemu se nadam je da u ovom patrijarhalnom društvu postoji prostor da se priča o ženskoj seksualnosti, a ne samo o seksu kao takvom. Umetnost je za mene poput neke lekovite travke, koja je u stanju da vida naše rane. Možda nekome ovaj film pomogne u tome da bude nežniji prema sebi ili da prevaziđe osećaj krivice koji oseća. Volela bih da im ovaj film poruči da nisu sami i da ima i drugih koji prolaze kroz isto.

Fotografija Maje Miloš: John Pavlish. 

Fotografije iz filma Pukotina u ledu: Baš Čelik.