Svemu dođe kraj: Cilindraška farsa

NASLOV: Svemu dođe kraj / REŽIJA: Rajko Grlić / SCENARIO: Rajko Grlić, Ante Tomić / ULOGE: Živko Anočić, Jelena Đokić, Boris Isaković, Janko Popović Volarić, Emir Hadžihafizbegović, Ksenija Marinković, Marina Redžepović i dr. / TRAJANJE: 89’ / DRŽAVA: Hrvatska, Srbija, Bugarska, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Turska / GODINA: 2024.

Novi film veterana hrvatskog i jugoslovenskog filma Rajka Grlića priča je o pobuni, potrazi za iskupljenjem i ljubavi dvoje ljudi, advokata Maksa (Živko Anočić) i udovice Nine (Jelena Đokić). Radnja je smeštena u savremenu Hrvatsku opterećenu siromaštvom, nepravdom i korumpiranim vođstvom. Kao glavna prepreka njihovoj sreći i izbavljenju stoji groteskna figura Dinka Horvata (Boris Isaković), lokalnog magnata, koji je zapravo eksponent samodopadljivog silništva i zloupotreba koje čine oni koji drže konce u rukama.

Scenario Rajka Grlića i Anta Tomića nastao je na osnovu romana Miroslava Krleže Na rubu pameti (1938), koji govori o pobunjenom intelektualcu, pripadniku građanstva, odnosno o čoveku koji je ustao protiv sopstvenog konformizma i hipokrizije društva u kom prednjače „cilindraši“, kako pisac imenuje samozvanu elitu. U filmu je taj čovek ugledni advokat Maks, branilac dvostrukog ubice Horvata, važne karike u državnoj privredi, koji se nakon izrečene oslobađajuće presude okreće protiv svog klijenta, tvrdeći da je ovaj ipak kriv. Istovremeno, on se okreće protiv sebe, odnosno svega što je do tada bio, a o čemu progovara javno pred sudom nakon što je optužen za klevetu (/povredu časti/nanošenje duševne boli?), posle čega će pokušati da ispravi nepravdu i spase sopstvenu dušu. U svemu će mu pomoći Nina, ljubav iz mladosti i „žena sa prošlošću“, a uskoro će im se pridružiti i oštećeni Horvatovi bivši radnici.

Film se prvenstveno oslanja na odnose i sukobe između troje likova u korumpiranom državnom kontekstu. Maks je umnogome određen svojom profesijom koja se često nalazi pred moralnim izazovima. Iako se čini da je ovoga puta stvar otišla predaleko, ostaje nejasno je li njegova pobuna podstaknuta ličnom uvredom, poniženjem i sujetom, ili probuđenom etičkom odgovornošću. Dok u jednom trenutku teatralno preuzima odgovornost za svoje postupke, u drugom, pred ženom koju voli, poput deteta optuženog za nestašluk, on upire prstom na svog kolegu (Janko Popović Volarić) koji je u Maksovom prisustvu podmetnuo dokaze u korist klijenta. Površno prikazan odnos sa ćerkama i suprugom, neobjašnjivi povremeni gubici svesti i lascivne dosetke ne pomažu nam mnogo da jasnije sagledamo glavni lik. Iako pretpostavljamo da će kao požrtvovani ustanik zavredeti naše simpatije, Maks ipak ostaje (suviše ležeran) grešnik i cinik kog nismo voleli. Sa druge strane, Ninin lik dozvoljava da bude tumačen kao ideal koji se vraća iz daleka, neko ko advokata podstiče na ispravnu odluku. Naime, kao Horvatov zakleti neprijatelj, ona stupa na scenu u kritičnom trenutku za Maksa, u momentu izricanja oslobađajuće presude. Crvenokosa femme fatale, uz to bogata udovica,  koja se vraća iz Rima, grada-simbola, neprestano izaziva licemere i dušebrižnike. Nasuprot njima, Dinko Horvat je apsolutno zlo, produžena ruka države i njen reprezent, predstavljen tako da izgleda kao da su se svi zlikovci i sva nepravda u Hrvatskoj slili u njega. Reditelj često snima državne simbole u pozadini ustanova i državnih aktera, poput zatvora i potplaćenih sudija, konstantno nas podsećajući ko zapravo producira farsu. Niko nije pošteđen – Horvatovim vicevima smeju se i ministar i biskup.

Provokativna tema i činjenica da Grlić ne povlađuje svojim junacima, već sugeriše da niko nije potpuno nevin, čine ovaj film uzbudljivim i otvorenim za tumačenja. Tome doprinosi i pitoresknost likova obogaćenih klasičnim elementima noar filma, ali i dobra gluma gotovo čitavog ansambla. Sa druge strane, otvorena kritika sistema koja podrazumeva pominjanje aktuelnih političkih stranaka poput HDZ-a na trenutke preti da bude svedena na pamflet, dok bi sam rasplet mogao da se pročita kao poruka da je brutalno nasilje konačno rešenje. Izvesno je, ipak, da Grlićev film neodlučno stoji na tromeđi društvene satire, parodije žanra i istinskog trilera, te da ga primetna nedoslednost i neujednačenost rangiraju daleko ispod rediteljevih najistaknutijih radova.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

   Naslovna fotografija iz filma Svemu dođe kraj: Inter Film.