Mladen Kovačević: „Egzistencijalna anksioznost je posledica životnih mogućnosti, posledica slobode“

Mladen Kovačević, autor zapaženih dokumentaraca Anplagd (2013), Zid smrti i tako to (2016), 4 godine u 10 minuta (2018), Srećna Nova, Jivu (2020) i Još jedno proleće (2022), za Filmoskopiju govori o svom novom filmu Mogućnost raja (2024), koji će, nakon svetske premijere u Veneciji, domaća publika imati priliku da pogleda na predstojećem Festivalu autorskog filma.

Mogli bismo reći da je Mogućnost raja metafizički film koji razmatra prirodu samog postojanja, tematski i strukturalno se oslanjajući na Danteovu Božanstvenu komediju, odnosno Čistilište. Zašto ste odlučili da se danas okrenete ovom klasiku i koja su se aktuelna pitanja nametnula u tretiranju ove univerzalne teme? 

Dante je Božanstvenu komediju napisao u izgnanstvu iz rodne Firence, u najvećoj životnoj krizi, i za mene je to delo uvek predstavljalo priču o egzistencijalnoj borbi, o putu ka samoostvarenju. To se nekako poklopilo sa mojim ličnim preispitivanjima. Konkretno Čistilište je poslužilo kao inicijalna inspiracija i filmu dalo formalni okvir. Danteovo Čistilište smešteno je na ostrvo, usred okeana, na drugoj strani sveta, slično kao i ovaj film. Čistilište ima sedam krugova, sedam nivoa, i zemaljski raj na vrhu. Ovaj film ima sedam priča i prolog, koji se događa na vrhu tog ostrva, gde lokalna deca žive svoj svakodnevni život, okružena palmama, ali u kome ona ne vide ideju raja onako kako bismo ga mi videli. Na neki način, raj nije stvar okruženja, već način na koji neko percipira to okruženje. I čak i na rajskom ostrvu ostaje pitanje da li je baš to život koji bi trebalo da živimo.

Priča o „krizi smisla“ smeštena je dakle na tropsko ostrvo, u stereotipnu sliku raja. U uvodnoj sceni lokalne devojčice čiste učionicu i čekaju da prestane kiša. Svi ostali akteri su zapadnjaci pristigli na ostrvo u potrazi za srećom, čime se neminovno otvara i pitanje kolonijalizma. Koja je svrha pomenutog kontrasta?

Ono što je nekada bila potraga za bogom, zlatom i slavom, kao neki kolonijalistički pamflet, sada je potraga za srećom. I sve te predstave raja ukrašene tropskom vegetacijom zrače kolonijalizmom. Tropska ostrva su danas najbliža ideji zemaljskog raja. I svako bi da poseti takva mesta, da tamo živi, da uzme deo raja za sebe. Ali to mogu samo privilegovani. Ne nužno bogati, ali privilegovani u smislu da mogu da otputuju negde daleko i da tamo žive neke drugačije verzije sebe, što može samo mali deo čovečanstva, a što lokalci na takvim ostrvima ne mogu, jer oni ne mogu da budu turisti. Pored dece u prologu, i akteri četvrte priče takođe su lokalci, čiji je posao da čiste dvorišta stranaca od zmija. Australijski par živi u predivnom domu i deluje kao da su pronašli svoj zemaljski raj, ali njihov raj je prepun zmija. To potcrtava temu suživota sa okruženjem, tenziju između ljudskih očekivanja i realnosti sveta u kome žive.

Priča je podeljena na sedam segmenata i prati sedmoro ljudi koji se nalaze na životnim prekretnicama. Ipak, umesto da se dramski potentne situacije razvijaju, slika se zamrzava i otvara se naredni segment. Koja ideja stoji iza ove odluke?

Ovaj film nam se u narativnom smislu donekle opire, povremeno odlazi u nekonvencionalno, i to stvara utisak transcendiranja svakodnevice, pojačava univerzalnost ideje te neumorne potrage za srećom. Fragmenti priča se završavaju zamrznutim kadrovima, bez razrešenja, bez konačnog ishoda. Sa mogućnošću, sa nadom. Za razliku od pakla, gde su svi statični, pasivni u svojim patnjama, gde se nikada ništa ne menja, u čistilištu se svi kreću. Njihove patnje nisu manje nego u paklu, ali oni se ne zaustavljaju penjući se ka vrhu ostrva, ka zemaljskom raju. Uprkos patnjama, čistilište je prepuno nade.

Čini se da su ljudi danas, poput aktera ovog filma, sve više spremni da se, umesto pokoravanja kapitalističkoj mašineriji, okrenu alternativnim oblicima življenja. Na koji način ste pristupali pomenutoj pojavi?

Nepravde nekog stranog okruženja kao da se lakše podnose. Udaljavanjem od bliskih društava, ideologija i načina života, svet u kome svuda vlada profit, korupcija i kriminal kao da se lakše podnosi. Ali moj utisak je da bežanjem od jedne nepravde neminovno nailazimo na neku drugu nepravdu. Ogroman je taj raspon u propastima raznih društava, ali uprkos tome, mislim da ne postoji okruženje koje je garancija ni sreće, ni nesreće, pa ni ovo naše u kome živimo. Egzistencijalna tenzija svuda je prisutna. Stih koji je najdirektnije inspirisao film je prvi stih Čistilišta: „I sad mala lađa mog uma, plovi preko boljih talasa, ostavljajući more okrutnosti iza sebe“. Svaki pojedinac je osuđen na potragu za boljim životom, na potragu za srećom čak i ako je ona samo ideal mašte. Egzistencijalna anksioznost je posledica životnih mogućnosti, posledica slobode.

Kamera prilazi akterima veoma blizu, zadiruću u njihovu intimu. Kako ste birali aktere, na koji način ste radili sa njima i kako ste odlučili šta će od snimljenog materijala ući u film?

Sarađivali smo sa lokalnom produkcijom. Imali smo lokalnog fiksera i asistentkinju produkcije. I oni su, po mojim indikacijama, slali predloge za potencijalne likove. I onda sam ja sa njima intenzivno razgovarao. Interesovale su me njihove rutine, pozadine njihovih priča, planovi, i pre svega šta im se trenutno bitno događa u životu. Koji su to ciljevi i prepreke s kojima se suočavaju i šta bi od toga moglo da se razvije u kontekstu strukture filma. I tako su planirane scene koje su se našle u filmu. A nismo snimali dugo, i praktično sve scene koje su snimljene su ušle u film.

U dosadašnjoj karijeri bavili ste se širokim spektrom tema i oprobali u različitim stilskim pristupima. Ipak, čini se da vam je dokumentarno-eksperimentalna forma do sada bila najinteresantnija. Zašto?

Uvek me je zanimalo da sa svojim saradnicima istražujem filmski jezik, da konačni stil filma organski proizađe iz teme. Odatle širok spektar tema i pristupa i utisak nekonvencionalnosti, eksperimentalnosti. U svim mojim filmovima, sem u dva arhivska, postupak je takav da se stvara iluzija spontanosti, iluzija dokumentarne realnosti, iako filmovi nastaju kao posledica indikacija, intervencija, situacija koje ja iniciram, koje guraju priču napred. Na kraju je rezultat neki oblik filmskog realizma, koji u svojoj suštini jeste dokumentarni. Jer za mene ne postoji ništa poetičnije od te jednostavnosti realizma. Dodatni razlog je što uživam u snimanju i ovakva forma mi omogućuje da brže dođem do snimanja, jer su filmovi produkcijski manje komplikovani. Međutim, ja ni kao gledalac, ni kao autor, ne pravim veliku razliku između dokumentarnog i igranog. Ta linija je u savremenom umetničkom filmu prilično labava. Film na kome sada radim je igrano-dokumentarni, onaj tamo naredni biće igrani, ali moje razmišljanje o filmu neće biti drastično drugačije.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Fotografija Mladena Kovačevića: Horopter filmska produkcija.