Volja sinovljeva: Epski rezovi

NASLOV: Volja sinovljeva / REŽIJA: Nemanja Ćeranić / SCENARIO: Strahinja Madžarević / ULOGE: Žarko Laušević, Igor Benčina, Sergej Trifunović, Marta Bjelica, Svetozar Cvetković, Isidora Simijonović i dr. / TRAJANJE: 140’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2024.

U radnju filma Volja sinovljeva, najambicioznijeg ostvarenja poniklog iz saradnje reditelja Nemanje Ćeranića i scenariste Strahinje Madžarevića (Stočar iz 2013, Lihvar iz 2021.), uvodi nas slepi guslar koji peva o bratu koji traži sestru, zajednici uzgajivača pšenice, njihovoj borbi protiv tiranije i ličnoj tragediji koja se odvija unutar tih okvira. Jovan (Igor Benčina) je na putu za Grad, u kom se nada da će pronaći sestru Mariju (Marta Bjelica). Na tom putu će mu se priključiti Anđelija (Isidora Simijonović), koju je spasio od prinudne udaje. Jovan je iz roda Zrnoljuda, čuvara semena, čijeg zaštitnika pod portretom Leksa Saičića bira Očina sablja. U uređenju nalik Otomanskom Carstvu, Zrnoljudi su skoro autonomna frakcija koja se vodi čašću i staroverskim vrednostima. Zbog svesti da u takvom društvu nikad neće ostvariti svoj pun potencijal, dete koje je prihvaćeno u zajednicu i koje odrasta u čoveka pod imenom Tuđin (Sergej Trifunović), postaje destruktivni faktor u svakoj situaciji u kojoj se nađe. Naspram čistog zrna, on je kukolj u žitu.

Ekspozicija se rešava animacijom i naracijom (Žarko Laušević) koja postavlja osnovne uslovnosti sveta koji posmatramo. Ekološke pošasti, ratovi i pad nataliteta, urušavanje ekonomije, centralizacija vlasti i korupcija, podeljenost na frakcije – iako daleko, sve se čini vrlo bliskim.

Volja sinovljeva je jedinstvena pojava u domaćoj kinematografiji utoliko što kombinuje elemente narodnih pesama, vizuelnog spektakla i socijalne kritike, stvarajući hibrid narodnih epskih motiva i neovestern distopije. Ali ono što ovu epsku fantastiku uzemljuje i daje joj na težini, to je vizuelni osećaj propasti i nemaštine. „Štap i kanap“ postaje estetika koja se razvija dalje od svojih utilitarističkih korena, ali ne zbog budžetskih nedostataka, već zato što je takva estetika deo kreativne vizije. Pojedini rekviziti, poput metalne šoljice kakva se koristila u vrtićima, ne postoje samo kao predmeti u jednoj verziji budućnosti, već i kao opipljiva spona sa gledaočevom prošlošću. Ceo svet koji je stvorio tim predvođen Damjanom Paranosićem je opipljiv, odbojan i, iako neproživljen, i te kako prepoznatljiv. Kontrapunkt maketa Grada i kompjuterski animiranih preleta preko naseobina, šuma i nenaseljenih prostranstava sjajno predstavlja prostor i njegovu veličinu, tako da se sa njih lako prelazi u enterijere u kojima se odvija radnja. Ako uzmemo u obzir da se nalazimo u postapokaliptičnom svetu u kom retko šta preživljava, što se jasno stavlja do znanja u jednoj od prvih scena nasumičnom smrću daždevnjaka – retkim ili jedinim prizorom životinje –, scene putovanja su iznenađujuće prijatne, dok su vožnje motorom po nepreglednim sivim predelima meditativne koliko i uznemirujuće.

Madžarević priču gradi na dva nivoa: prvi je u krčmi u kojoj sedi par lokalaca čiju svakodnevicu prekida dolazak slepog guslara i njegovog mladog pratioca; drugi je pesma koju guslar ispeva. Iako takva postavka opravdava epski registar, postavlja se pitanje zbog čega se govor ne razlikuje makar u „stvarnom svetu“ krčme. Govor u pesmi ne poznaje vulgarizme, poetski je u primeni ritma, konstrukcija i slika pozajmljenih iz narodnih pesama. Ovakav govor nije lako opriroditi, mada to mnogim glumcima bez poteškoća polazi za rukom. Ta lepota i ozbiljnost jezika nakon nekog vremena postaju opterećujući. Ritam govora pati jer nije dovoljno izbalansiran sa dozom prikladnog humora i onog „svakodnevnog“, već su sve replike bez izuzetka važne i nose određenu težinu.

Igor Benčina je dobar izbor za ulogu Jovana, stoičkog ratnika koji se kroz život lakše probija sabljom nego rečima. Iako se u takvoj postavci često mrmljanje skoro podrazumeva, ono u kombinaciji sa neravnomernim dizajnom zvuka može da dovede do propuštanja određenih informacija, za koje nekad ni do samog kraja filma nismo sigurni od kolike su važnosti. Sergej Trifunović svojim prepoznatljivim glumačkim sredstvima od bledila spašava neke scene, pritom nastavljajući svoju „kukolj-analogiju“. Isidora Simijonović je najbolje pronašla balans između svakodnevnog i uzvišenog govora, čineći ga ličnim, autentičnim. Njena pojava izaziva neophodne promene ritma bez kojih bi se film činio mnogo dužim nego što već jeste.

U scenama Jovanovih sećanja na rodnu koloniju Zrnoljuda, korišćen je materijal iz prve faze snimanja. U tim scenama se posebno oseti pažnja posvećena svakom aspektu filma, tim pre što je taj materijal pre svega korišćen kao proof of concept za prikupljanje sredstava za snimanje. Oseti se i drugačiji kvalitet u glumačkom izrazu – njegova vitalnost, agresivnost i sirovost. Vreme je, ipak, najbolji šminker. Sudeći po tim scenama i po samom narativu, jasno je da je u međuvremenu izvojevano mnogo bitaka, te da je ona koju pratimo ne samo još jedna u nizu, već možda poslednja, odlučujuća.

Iako je priča zaoružena, enormni svet koji se nazire kroz dijaloge i sitne vizuelne nagoveštaje razotkriva film kao početak nečeg mnogo većeg. Da li je to slučaj, ili je Volja sinovljeva samo još jedna, do sada najveća u nizu žrtava serijalizacije srpske kinematografije, pokazaće vreme. Ili petočasovni director‘s cut.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

Naslovna fotografija iz filma Volja sinovljeva: Nemanja Miščević.