78 dana: Little Miss Sunshine i njene sestre

NASLOV: 78 dana / SCENARIO I REŽIJA: Emilija Gašić / ULOGE: Viktorija Vasiljević, Milica Gicić, Tamara Gajović, Pavle Čemerikić, Maša Ćirović, Jelena Đokić, Goran Bogdan, Mile Cvijović, Biljana Konstantinović i dr. / TRAJANJE: 82’ / DRŽAVA: Srbija / GODINA: 2024.

Priča Emilije Gašić govori o detinjstvu, onom koje klija iz specifične i vanredne situacije. Vitalna veština marginalizovanja stvarnosti istražena je kroz likove tri rođene sestre i njihove svakodnevice u malom mestu tokom NATO bombardovanja Srbije s proleća 1999. godine. Nakon što im je otac mobilisan, zatičemo ih u okruženju koje rečitije od bombi svedoči o ratnom stanju, u trijumviratu koji čine deca, žene i starci. Postavljajući pitanja o prirodi prvih nesigurnosti i simpatija, prkosu, zajedništvu, strahu i na koncu zlu, autorka uočava da se detinjstvo završava onda kada realnost prestane da ga toleriše.

78 dana, prikazan na Festivalu evropskog filma Palić, nakon svetske premijere u Roterdamu, sniman je kućnom kamerom iz vremena u kom je smeštena radnja, u stilu found footage ostvarenja, iz ruku samih protagonista (ili smo vrlo vešto navedeni da tako mislimo). Takvim postupkom film se od prvih svojih minuta nadovezuje na veoma postojanu mitologiju ispredenu na osnovu tih dramatičnih nekoliko meseci. Amaterskim video-zapisima namenjenim odsutnom ocu, sestre uspevaju da stvore dokument, odnosno hroniku i dnevnik, koji treba da posluže kao intimni surogat za vreme provedeno s porodicom. Kamera uspeva da bude „dosadna“, onako kako to znaju da budu deca u međusobnim začikivanjima i nasrtajima na privatnost. Efekat je postignut brojnim krupnim planovima i snimanjem iz prikrajka, najčešće kroz odškrinuta vrata. Česti su i pogledi u kameru, budući da sestre neretko intervjuišu članove porodice i komšije, ali i drugu decu prilikom upoznavanja. Sve pomenuto, kao i činjenica da snimanje neprestano izmiče kontroli, pomaže nam da lakše poverujemo ovom filmu, a potencijalno opipljiv dokaz o autentičnosti i dodatnu garanciju da Gašić pripoveda o onome što je se tiče predstavlja i sličnost u uzrastu rediteljke i scenaristkinje (rođene 1991. godine) i najmlađe sestre Tijane, simpatične Little Miss Sunshine.

Rekonstrukcija doba sprovedena je temeljno, oslanjanjem na šarmantne detalje onovremene pop-kulture poput sveprisutne venecuelanske telenovele Kasandre, karakterističnih fluorescentnih trenerki, idioma 1990-ih, igrica i muzike. Važno je primetiti da oni ne funkcionišu samo kao vremenski orijentiri, već se nalaze u neprestanom odnosu prema temi i ideji filma obogaćujući ih i na simboličkom nivou. Tako, recimo, banalna radnja latinoameričke serije podseća na bizarnost situacije u kojoj se ova porodica nalazi, zajedno sa čitavom zemljom.

Za razliku od brojnih savremenih srpskih filmova, gluma, pre svega ona mladih glumica koje igraju sestre Tijanu (Viktorija Vasiljević), Draganu (Tamara Gajović) i Sonju (Milica Gicić), jedan je od najvećih kvaliteta 78 dana. Njihova gluma mnogo ima da zahvali scenariju, a naročito dijalozima koji gotovo savršeno odgovaraju logici i dramskim situacijama, a zatim emocionalnom stanju i uzrastu onih koji ih izgovaraju. Mlade glumce dostojno prate starije kolege, u prvom redu iskusni Jelena Đokić i Goran Bogdan koji tumače majku i oca. Đokić je posebno uverljiva u predstavljanju eksplozije akumuliranog straha sa kojim je njena junakinja primorana da se nosi nakon što biva osuđena na privremenu ulogu samohranog roditelja.

Iako se ovom filmu može zameriti da donosi „ispričanu priču“ u okviru korpusa coming of age filmova i potkorpusa o deci u izolovanim okruženjima tokom ratnih zbivanja (poput Zabranjenih igara Renea Klemana (Jeux interdits, 1952) i Doviđenja, deco Luja Mala (Au revoir, les enfants, 1987)) i da se ponekad kreće na ivici klišea, on ipak uspeva da svojom celinom nametne harizmu i posebnost, terajući nas da mu oprostimo neka manje originalna rešenja.

Zavirujući u samosvojni „vrt Finci-Kontinijevih“, oazu u kojoj je traganje za „lokatorima“ samo deo nasušne potrebe za zabavom, posmatramo transformaciju smrti kao apstraktnog pojma u nešto materijalno, vrlo prisutno, ali i dalje teško shvatljivo. 78 dana uspeva da nas iznova zavede i ušuška, a zatim natera da se trgnemo na svako zavijanje sirena koje prekidaju san.

   Tekst je nastao zahvaljujući podršci udruženja UFUS AFA Zaštita koje je podržalo projekat „Filmoskopija“ na Konkursu za kulturna davanja za 2024. godinu.

   Naslovna fotografija iz filma 78 dana: Set Sail Films.