Sva lica dobrote: R.M.F. odlazi u Ameriku

NASLOV: Sva lica dobrote (Kinds of Kindness) / REŽIJA: Jorgos Lantimos / SCENARIO: Jorgos Lantimos, Eftimis Filipu / ULOGE: Ema Stoun, Džesi Plemons, Vilem Dafo, Margaret Kvoli i dr. / TRAJANJE: 164’ / DRŽAVA: Irska, Velika Britanija, SAD, Grčka / GODINA: 2024.

Nagoveštavajući dvostrukost već u samom (engleskom) naslovu, Sva lica dobrote, prikazan na Festivalu evropskog filma Palić nekoliko meseci nakon kanske premijere, film u kome su svi i sve udvojeni, deluje kao zakasneli i manje atraktivni film-blizanac Jadnih stvorenja (Poor Things, 2023). Ponovnim stavljanjem različitih načina manipulacije i moći u fokus, Lantimos nam servira triptih, čija je okosnica glumačka postava Stoun-Plemons-Defo-Kvoli. U prvoj priči upoznajemo Roberta (Plemons), arhitektu čijim privatnim životom upravlja njegov šef (Dafo), u drugoj Danijela (Plemons), muža nestale Liz (Ema Stoun), zarobljene na ostrvu kojim vladaju psi, dok u trećoj Endru (Plemons) i Emili (Stoun) traže Rebeku (Kvoli) kako bi je odveli u seks-kult kog su i sami deo, a koji na čelu sa Omijem (Dafo) teži telesnom i duhovnom pročišćenju. Prisutan u sve tri priče kao njihova najprimetnija poveznica skrivena u podnaslovima Smrt R.M.F.-a, R.M.F. leti i R.M.F. jede sendvič jeste dotični R.M.F. koji se poput mitskog bića neprestano preobražava, a čije je postojanje ključno i neizbežno. Priče povezuju još i muzički šabloni – agresivne klavirske disonance i zloslutno-religijski prizvuk hora – ali i likovi čijom voljom upravlja neko drugi. Osim očigledne kritike psihološke manipulacije, filmu Sva lica dobrote nedostaje jasna teza poput onih u Očnjaku (Canine/Dogtooth, 2009) ili Jastogu (The Lobster, 2015), što ovaj film čini Lantimosovim najslabijim pokušajem kritike, dok se njegov najsnažniji adut svodi upravo na glavni adut samog reditelja – sposobnost da šokira.

Dezorijentisan poput svojih likova, reditelj kao da se konvencijama narativa i logike suprotstavlja tek da bi izbegao ukalupljivanje, koje mu je ovog puta bilo i više nego potrebno. Perverzne provokacije nastavljaju da ispituju granice kako gledaoca, tako i onoga šta je na filmu dozvoljeno prikazati. Tako Sva lica dobrote uporno odbija čednost, bizarne scene masturbacije/seksa dovodeći do ekstrema – verodostojno snimljena četvorka i seksualno nasilje pod dejstvom supstanci scene su koje će čak i najveći obožavaoci Lantimosovog opusa teško moći da svare. Uz kanibalizam koji se pojavi niotkuda, da bi ubrzo preoteo fokus druge priče i kanonske ceremonije seks-kulta iz treće priče, film sve više počinje da liči na muzički spot Lejdi Gage nego na visokointelektualni rad na kakav nas je Lantimos navikao. Ove sekvence u kojima se mešaju telesni horor i religijska alegorija zapravo funkcionišu kao rediteljev očajnički pokušaj da spase – ako ništa drugo – bar tempo filma, inače izrazito monoton.

Ne toliko iznenađujuće, Lantimosova najuspešnija egzekucija na kraju jeste tehnička. Uobičajeni širokougaoni objektiv i bogata scenografija ovde su redukovani, tako da je slika minimalno zakrivljena, a scenografija većinski sačinjena od minimalističkih enterijera i prepoznatljivih eksterijera belih dvospratnica u američkim predgrađima. Nije retko ni snimanje iz ruke koje, spram Lantimosove pretežno statične kamere, odaje utisak začudnosti, ali koje uz istrošene trikove crno-belih sekvenci korišćenih za prošlost i prikaze snova i zatamnjenja za prelaze između scena, predstavlja tek namernu imitaciju niskobudžetnih američkih produkcija. Tome u značajnoj meri doprinose i prazne ulice neimenovanog grada na srednjem zapadu, jarko belo osvetljenje pomešano sa jeftinom digitalnom kamerom koja podseća na hit-seriju Beli lotos (The White Lotus, 2021-2025) i vizualne reference na slike američkog miljenika Edvarda Hopera. Lantimosu dakle treba priznati umeće u satiri amerikane, koja se istovremeno može čitati i kao rediteljeva samokritika i samorefleksija na nedavni i sve značajniji mejnstrim uspeh.

Bez jasnih naznaka o tome da li je holivudski uspeh nešto ka čemu Lantimos planira da teži u svojim narednim ostvarenjima, recimo u filmu Bugonia, već zakazanom za 2025. godinu, Sva lica dobrote, shodno svom prepoznatljivom saundtreku – pesmi Sweet Dreams benda Eurythmics – isprva deluje kao rediteljev slatki američki san, koji, ako uzmemo u obzir činjenicu da se radi o trenutno najniže ocenjenom rediteljevom filmu na onlajn platformama, publika ipak doživljava kao bioskopski košmar.

Naslovna fotografija iz filma Sva lica dobrote: Festival evropskog filma Palić promo.